Krv nevinih

Posle biblijskih zapisa, u pamćenju sveta kasnije se samo ređaju mnoga poređenja o obimu terorističkih zločina. Ovaj, na ostrvu Utoja, najveći je u evropskom prostoru u ovom veku, otkad je 2004. u Madridu, ćelija inspirisana Al Kaidom, ubila 191 i ranila dve hiljade putnika eksplozijom četiri prigradska voza, uz još strašniji bilans – po tabeli za države Evrope – iz škole u osetijskom Beslinu sa 344 žrtve. Pitom norveško krvoproliće je čin jednog ubice. Enciklopedije definišu akt masovnog ubijanja kao „smrt četiri ili više osoba u relativno kratkom vremenu na jednom mestu“, a priručnik Ef-Bi-Aj preciznije dodaje „oduzimanjem života bez predaha“.

Za stotinu šest godina nezavisne norveške kraljevine, posle odvajanja od unije sa Švedskom, pokolj Andersa Beringa Brejvika, tridesetdvogodišnjeg mladića anđeoskog lika monstruoznog uma, u omladinskom letnjem kampu škole demokratije je najstrašniji trenutak istorije nordijske nacije, bar posle Drugog svetskog rata. U norveškom zakonu za zlokobnog „izbavitelja“ Evrope najteža kazna može da bude dvadeset jedna godina zatvora. Oslo je još 1902. ukinuo smrtnu kaznu za većinu, a 1979. za sva krivična dela. Poslednja je obavljena 1948, tri godine pošto je Vidkun Kvisling pogubljen, prethodno osuđen kao domaći sprovodnik Hitlerovog nacizma u Norveškoj.

Vidkun Abraham Lauric Jonson Kvisling, rođen 1887, političar, ubeđen da ujedinjuje hrišćanske temelje, naučni razvoj i filozofiju u novu Univerzalnu teoriju, državnim udarom – na početku nemačke invazije – preuzeo je vlast od 1942. do 1945, kao premijer u službi okupacionih vlasti. Po završetku rata izveden je pred sud zbog dokazane veleizdaje, a pred streljački stroj 24. oktobra 1945.

Reč kvisling, malim slovom ostala je sinonim za pojam izdajnika, ma koliko je Kvisling u ranim godinama zaslužio najbolje ocene u vojnim školama, a potom u diplomatiji i visoko odlikovanje britanskog kralja Džordža Petog, počast kasnije opozvanu. Andres Bering Brejvik je umislio, ali se i godinama pripremao, da kao hrišćanski ekstremista bude naknadni „spasilac evropskog nasleđa“, sopstvenim krstaškim ratom – bogato najavljivanim na slobodnim društvenim mrežama – protiv „porobljavanja Evrope islamskom kolonizacijom, uz pročišćenje od ostataka marksizma“. Njegova je poruka da smo „u novoj fazi veoma starog rata, u kome su obnovljena nepresušna muslimanska nastojanja, pošto je Osmanska carevina zaustavljena pred Bečom 1683. godine. Ispunjenje svog paklenog Manifesta očekuje uz 400-godišnjicu davne bitke 2083.

U norveškom listu Bergens tidende može da se nađe sažeta Brejvikova ispovest: „Za moje planove napada presudna je bila odluka vlade o učešće u napadu na Srbiju (NATO operacija 1999) pre nekoliko godina. Potpuno je neprihvatljiv način na koji su Amerika i zapadnoevropski režimi bombardovali našu srpsku braću. Ima i mnogo drugih slučajeva koji su ojačali moju rešenost; među njima kukavičko držanje vlade u Oslu u tretiranju karikatura Muhameda i dodela Nobelove nagrada za mir islamskom teroristi Arafatu. Postoji u tuce drugih stvari. Moja vlada i naši mediji su već godinama digli kapitulantsku belu zastavu pred islamom, posle slučaja sa Ruždijem. Od tada to je kao lavina; hiljade muslimana, kao rečna struja, svake godine koristeći azil, institucije ili porodične vez dospevaju u Norvešku“.

Premijer Jens Stoltenberg i posle pogroma poziva na „više demokratije i otvorenosti društva“. Poredeći sa Bušovim odgovorom na Al Kaidin 11. septembar u Njujorku, londonski Gardijan ukazuje da je pristup Osla „vredan ponosa“, ali zaključuje i opomenom: „Treba da iskoristimo ovaj incident da zadamo udarac netoleranciji, rasizmu i mržnji koja raste, ne samo u Norveškoj, ni jedino u Skandinaviji, već širom Evrope“.

Analitičari nalaze da često kontradiktorne poruke političara u razmatranju fenomena imigracije i multikulturalizma „frustriraju i zbunjuju javnost i otvaraju prostor pogubnim ideologijama, pa samo istinska rasprava o Utoji može da marginalizuje radikalne grupe i mišljenja“. Komentator Bi-Bi-Si mreže pominje kako „neki evropski lideri, od Angele Merkel do Dejvida Kamerona, dovode u pitanje multikulturalizam“ i smatra opasnost, da takve izjave „mogu da ohrabre ekstremizam“, koji ne može sasvim precizno da se proceni. Otud je u Evropi preko potrebna otvorena debata. Procene istraživača su da će u Norveškoj broj muslimana sa sadašnja tri do 2030. prorasti na 6,5 odsto stanovništva, a u čitavoj Evropi na osam odsto.

Ginisova knjiga rekorda, kao pokušaj statističke utehe posle paklenog dela Andersa Brejvika, pominje da je dosad zabeležen kao najpoznatiji pojedinačni masovni ubica sovjetski generalmajor Vasilij Mihailović Blohin, koji je 1940. svojom rukom usmrtio sedam hiljada poljskih zarobljenika, oficira i vojnika, za šta mu je bilo potrebno po deset časova tokom dvadeset osam dana, a – po elektronskim arhivama – kao nagradu od Staljina je dobio odlikovanje i „umerenu mesečnu premiju“. Pojedinačni manijak je uvek opasan. Još je opasnije verovati da su za zlo krivci samo pojedinci.