Kuda plovi turski brod

Ovakvo Erdoganovo uparivanje dovelo je do ukora – zasad ne baš i strogim sankacijama, ali i prvih packi – Sjedinjenih Država savezeniku sa Bosfora: ne može da u rukama ima obe „vatrene igračke“ – i aparate F35 i projektile S400. Isporuka dugoročno poručenih 116 aviona se zaleđuje, a turski piloti uveliko na obuci u Americi se prizemljuju.

Klupče je – kako je Ankara “od pamtiveka” temeljni SAD i NATO saveznik, a u novoj Erdoganovoj eri u sve bližim vezama sa Rusijom – mnogo zamršenije, a rasplet nepredvidiviji.

Dok se još ne čuje poslednja reč iz Bele kuće, a sam Tramp se uzdržava od svojih tviter presuda, republikanski i demokratski prvaci u Senatu tursko ponašanje nazivaju “zabrinjavajućim znakom strateškog povezivanja Redžepa Taipa Erdogana sa Putinom”, što ministar odbrane Huluči Akar umiruje porukom kako “ne znači da ima promene turske orijentacije” i da se ne razgovara o ponudi za nabavku američkog odbranbenog sistema Patriot.

Predsednik Erdogan je, uz godišnjicu propalog puča jula 2016, podsetio na više izazova sa kojima se Turska suočila u skorijoj istoriji: “Uprkos političkim i vojnim ugovorima, koje smo ustanovili sa zapadnim saveznicima činjenica je da od njih vidimo najveće pretnje. One su političke, kulturne i ekonomske, iako smo bili isturena linija protiv Sovjetskog Saveza tokom dugog Hladnog rata.”

Edvard Staford, bivši savetnik upravo za vojna i politička pitanja ambasade SAD u Ankari, sada se oglasio proricanjem budućnosti:

“Nagoveštaji su da će Trampova vlada preduzeti nekoliko koraka da sačuva američke interese, posebno da okonča tursko učešće u programu F35, ali neće nametnuti preterano stroge kaznene mere, što znači, da će ublažiti efekat sankcija, koliko god će to dozvoliti zakon i prtisak Kongresa.”

Ređa i oslonce za svoje uverenje:

Administracija u Vašingtonu je znala šta će se dogoditi i da je želela da oglasi ekstremno nezadovoljstvo i kaznene namere, mogla je to da učini porukama Bele kuće, Stejt departmenta i Ministarstva odbrane. To upućuje da se zasad ne povećava napetost ratobornim saopštenjima već da se odlaže “odgovor po odgovarajućoj meri”. Iskusni diplomata čak zapaža da se sa prvom isporukom S400 poklopio dolazak novog američkog ambasadora (posle dve godine nepopunjenog mesta) u Ankaru, kao nagoveštaj “dijaloga o neželjenom ponašanju saveznika na višem nivou nego što su bili razgovori domaćina sa otpravnikom poslova”. Konačno, “mekši je pristup” posle uspeha Ekrema Imamoglua da pobedi na izborima (jednom za dlaku, pa potom i ubedljivo) za gradonačelnika Istanbula, što kreatore politike u Vašingtonu – veruje Edvard Staford – podseća da u Turskoj opstaje demokratija i pored oslabljenih demokratskih institucija. Zaključak je da će se sledećih nedelja “otvoriti karte”: “Zasad izgleda da će Erdogan uspeti da se zaštiti od zapadnog patronatskog uplitanja i američkih sankcija, bez težih šteta po tursku privredu, od koje njegova politička budućnost sve više zavisi: ‘U Vašingtonu izgleda da shvataju da dalje nanošenje ekonomskog bola turskom narodu nije od korsiti Sjedinjenim Državama i moglo bi samo da bude pomoć Erdoganovoj nacionalističkoj retorici o “naporima Zapada da guši razvoj Turske.’ ”

Turska je za S400 raketni sistem – naručen 2017 – platila Rusiji 2,5 milijarde dolara.

U čitavom američkom programu F35 ulog Ankare je milijardu dolara. Turske kompanije proizvode tačno 937 različitih delova ovog aviona, predviđeno je njihovo učešće i u njihovom održavanju i popravkama. Publikacija Difens njus navodi da će isključenje Turske iz F35 sistema (sankcije SAD) sem u vojnom stroju, za tursku industriju biti gubitak od najmanje deset milijardi dolara. “To je preterivanje, kao oružje za prtisak na Erdoganovu vladu”, smatraju najrevnosniji čuvari ‘mira u kući’.

Agencije beleže da Turska ima želju da proizvoddi i delove za ruski S400, dobijajući bar delimični uvid u tehnologiju moskovske rakete, koja 2020. treba da preraste u model S500 i kako u vesti nemačkog radija kaže ministar trgovine Denis Manturov “biće spremna njena masovna proizvodnja”.

Zvaničnici i stručnjaci SAD posebno upozoravaju da je nedopustivo da se u Turskoj “u blizini S400 nađu F35 avioni, jer bi ruski instruktori lako mogli da zavire u ranjive tačke američkog aparata”. Turci odgovaraju da su za smeštaj dva sistema predviđena odvojena i udaljena mesta.

Analitičar Bi-Bi-Sija ipak veruje da je predsednik Donald Tramp manje neprijajteljski raspoložen prema turskoj kupovini ruskih projektila od brižnih planera Pentagona, mada su itekako su na probi veze Ankare i Vašingtona i ne samo zbog rešavanja raketno-avionske kvatradture kruga. Otud Si-En-En nalazi da će “ubuduće američka politika biti zasnovana na činjenici da, dok Turska nije neprijatelj Sjedinjenih Država, nije – takođe – ni prijatelj”. Bulent Arač iz Istanbulskog političkog centra to ovako vidi: “Tradicionalna zapadna orijentacija Ankare postaje stvar prošlosti i nije lako okrenuti smer turskog broda.”

Plovidba tesnacem Bosfora na jednu stranu vodi u evropske vode, na drugu u Crno more.