Kurdski vremeplov

 Operacija Erdoganovih trupa pod imenom „Izvor mira“ nosi strepnje od novih levantskih sukoba, žrtava i izbegličkog talasa.

Plan Turske je da u dubini od 35 kilometara na teritoriji severoistočne Sirije nametne „zonu sigurnosti“ i „neutrališe Kurde“, da u nju zatim – kako se nagoveštava – premesti bar milion izbeglica, koje je Ankara primila tokom Asadovog građanskog rata i pod naletom islamskog kalifata. Kurdske snage poručuju da će „po svaku cenu“ braniti svoj teren, uz vesti da pomišljaju i da zatraže zaštitu iz Damaska i Moskve.

Odmeravanje je u toku, uz mešavinu nezainteresovanosti, diplomatskih opomena ili pretnji sankcijama iz sveta, na koje se – poput nekadašnjih sultana – samouvereni predsednik Redžep Taip Erdogan ne obazire.

Sudbina Kurda, pretežno sunutskih muslimana, četvrte po broju bliskoistočne etničke zajednice skoro četrdeset miliona ljudi jednog jezika i više dijalekata, vekovna je iskušenja kojima su izloženi, mnogo puta stradanja, u poslednjih stotinu godina i nadanja i neostvarenih izgleda da će dobiti državu, u kojoj će se okupiti u jednom domu i konačno prestati da bude manjinska grupa u Turskoj, Iraku, Iranu, Siriji, a u neznatnom procentu žive i na jugozapadu Jermenije.

Puls kurdskog nacionalnog pokreta – oscilujući između saradnje i buna u arapskom, presijskom i turskom carstvu – posebno je ubrzan očekivanim oslobađanjem od podaničkog položaja po završetku Prvog svetskog rata, rastakanjem Osmanske imperije. Ugovor u Sevru, koji su 1920. potpisali saveznici u pobedi i poraženi Bosfor predvideo je referendum o nezavisnosti u oblastima sa kurdskom većinom u granicama „preživele“ Turske. Ali, tri godine kasnije je, posle „popravnih“ pregovora, sporazumom u Lozani 1923, garantovan turski suverenitet i nad teritorijom koja je mogla da postane nezavisan Kurdistan.

Baveći se predano kurdskim vremeplovom, ugledni časopis Forin afers nedavno podseća: Zahtevi za nezavisnošću nisu potom iščezli. Tokom čitavog dvadesetog veka, pobune Kurda – često podržavane rivalskim interesima pojedinih zemalja – izbijale su gotovo u svakoj državi, koja je imala značajno kurdsko stanovništvo. Turska ih je ugušila 1925, 1930. i 1937. godine. Onda je od sredine osamdesetih PKK (Radnička partija Kurdistana) počela oružanu borbu koja se (sa povremenim prekidima) nastavlja do današnjeg dana.

U Iranu su 1946. Kurdi – uz pomoć Sovjetskog Saveza – obrazovali prvu kurdsku vladu nezavisne republike Mahabad, koja je propala posle godinu dana, pošto joj je Moskva uskratila dalju podršku. Irački Kurdi su se više puta dizali protiv centralne vlade u Bagdadu. Dva rata su vodili šezdesetih i sedamdesetih godina, da bi 1975. bili poraženi, kad je (iranski) šah Reza Pahlavi sklopio sporazum sa „jakim čovekom“ Sadamom Huseinom. Zajednički imenitelj je izvesno da je „za svaku od četiri države sa brojnom manjinom Kurda, gušenje njihovog nacionalnog bića bio najvažniji politički cilj.“

U Turskoj osamnaest do dvadeset procenata današnjeg stanovništva čine Kurdi, u Iraku takođe skoro dvadeset, u Siriji između sedam i deset i u Iranu osam odsto. Dobri poznavaoci prilika ukazuju da su, suočeni sa mnogim ograničenjima i represijom, Kurdi uspeli ne samo da sačuvaju nego i da osnaže idenditet i samopuzdanje, iako su dugo razdvojeni granicama. Kako primećuje njihov u akademskom svetu dobro poznat sunarodnik, istoričar i pisac Hamit Bozarslan dugo se „nisu osećali svi kao jedan“. Sada se to značajno menja, smatraju mnogi, poprima obrise svojevrsne „kurdske renesanse“, pored pojačane borbenosti za autonomije, kao koraka na putu prema nedostignutoj državnosti.

Zanimljivo je da komentatori posebno naglašavaju ulogu kurdske dijaspore, naročito snažne u Evropi, koja broji milion, što „gostujućih radnika“, što izbeglih od represije – aktivnih u podizanju nacionalne svesti i podsticanju akcija Evropske unije.

Okolnosti nepredvidivog Bliskog istoka (trgovina savezništvima i neprijateljstvima mnogih aktera) najdalje su, izvesno, pogurale i učvrstile autonomiju Kurda u Iraku, koja je posle Zalivskog rata začeta 1991, zatim bila oštećena četvorogodišnjim međusobnim obračunom kurdskih političkih predvodnika, porodica Barzani i Talabani. Konačno po svrgnuću Sadama Huseina 2005. novim ustavom potvrđena je kao federalni region. Mnogo kasnije – kad su se 2017. Kurdi na neobavezujećem referendumu – masovno (preko 90 procenata) izjasnili za nezavisnost, razljućeni Bagdad je nasilno umanjio domete započete samostalnosti, ukidanjem budžetske podrške regionalnoj vladi i oduzimanjem petrolejskog Kirkuka nemilosrdnom kaznenom ekspedicijom vojske.

U ostalim sredinama Kurdi, u poređenju sa minulim vremenima, svakako „bolje stoje“, ali još daleko od očekivanog i neophodnog za dvadeset prvi vek. Veoma raspoloženi među prorocima ponavljaju da su potomci Salaha al Dina (Saladina) – najpoznatijeg Kurda koga pamti istorija, koji je 1187. godine pobedom nad krstašima zauzeo Jerusalim – danas obezbedili „sve atribute nacije, sem suvereniteta i da su pred postojećim opasnostima i odgovornostima stavili na stranu sopstvene političke frakcije“. Oprezniji u „kurdskim kartama“ vide još dovoljno razlika u političkoj ideologiji i strategiji („kao što je uobičajeno u svakoj drugoj etničkoj grupi“), stečenim i ponesenim iz nasilnog boravka u četiri različita okruženja.

Kurdi plaćaju visoku cenu, sanjajući državu.