Kvadratura kruga

Amerikanci su ishod nazvali sramotnim, Rusi zaustavljanjem mešanja u unutrašnje brige Sirije, a tekst dokumenta je ambasador Čurkin unapred opisao kao „neuravnoteženu poruku stranama u sukobu“, Kinezi „odbranom sopstvenog strateškog prostora“, pošto je – kako piše njihov vodeći dnevnik – „prošlo vreme ranijeg opreznog uzdržavanja“. Nemačka je zaprepašćena, Francuska začuđena; zvanična Sirija, naravno, zadovoljna. Računice su različite.

Interesantno je pritom tumačenje ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova. Na godišnjem saboru o bezbednosti u Minhenu je, kako prenose agencije, rekao: „Rusija potpuno podržava pravo sirijskog naroda za boljim životom. Mi nismo prijatelji ili saveznici predsednika Asada. Nemamo nikakvu posebnu brigu za njega.“

Sirija je Moskvi, čini se, preča briga kao bliskoistočno sidrište.

Asad se optužuje za smrt skoro šest hiljada ubijenih građana u demonstracijama protiv okrutnog režima, a nacrt rezolucije je zahtevao njegovo napuštanje vlasti.

Priziva se, pomalo, sećanje na vreme „glasačkih zaseda“ stalnih članova Saveta bezbednosti UN, kad je – pre više decenija – i Vjačeslava Molotova i Andreja Gromika, davne sovjetske diplomatske prvake, pratio nadimak „Gospodin njet“.

U beleškama o učinku Saveta bezbednosti nalazi se da je do 2008. vetom „nedodirljive“ stalne petorke (glas promenljive desetočlane većine nema tu moć), sprečeno usvajanje bar dve stotine šezdeset odluka. Skoro polovina otpada na moskovski „njet“, dok je Vašington potegao za vetom osamdeset puta, prvi put 1970. Američko „ne“ u polovini slučajeva ticalo se Bliskog istoka, obično je bivalo sprečavanje osude Izraela.

Ipak, kao drugačiji rekord je zapisano: u tri godine, od maja 1990, u istoriji Ujedinjenih nacija najduži je period bez ijednog veta.

Prazna stolica na sednici, stalnim članovima Saveta bezbednosti ne računa se kao veto. U vreme kad je SSSR 1950. takav postupak praktikovao kao protest protiv tadašnjeg osporavanja mesta predstavniku Narodne Republike Kine, odobrena je, pod komandom SAD, vojna akcija za pomoć Seulu u odbijanju napada komunističke Severne Koreje.

Najuporniji tumači prošlih poteza uveravaju kako je Savet bezbednosti, „da nije bilo upotrebe ili pretnje vetom, mogao imati bar ograničenu ulogu u mnogim slučajevima umešanosti stalnih članova, recimo u Alžiru (1954 – 1962), Sueckoj krizi i Mađarskoj 1956, Vijetnam (1946 – 1975), kinesko – vijetnamskom ratu 1979, kasnije i u Avganistanu, Panami, Iraku i Gruziji.

Zanimljivo je da su Ujedinjene nacije preuzele moć veta od nekadašnje neuspešne Lige naroda, koje je u toj organizaciji pripadala i nestalnim predstavnicima u Savetu. U potonjem, posle Drugog svetskog rata pravljenju Povelje, najznačajniji akteri Sjedinjene Države, Sovjetski Savez Britanija i Francuska, uz Kinu, nisu su se dvoumili da sebi dodele istu privilegiju, koliko iz javne „želje za zajedničkim delovanjem“, a pre svega zarad „brige za zaštitom sopstvenih interesa“.

Predsednik SAD Hari Truman je zapisao u memoarima: „Svi naši eksperti, civilni i vojni, su se za to zalagali, jer bez paragrafa o vetu aranžman o Povelji ne bi prošao u Senatu.“ Istraživači pominju i iskustvo Lige naroda, koja je decembra 1939. izbacila SSSR, posle ratnog pohoda Moskve na Finsku, pa je tadašnja svetska organizacija za čuvanje mira bila nemoćna.

Nasleđeno pravo posebno jednakih u svetskoj zajednici ravnopravnih dugo je izloženo preispitivanju. Oštriji kritičari ukazuju kako „sadašnjih pet veličanstvenih vitezova u Savetu bezbednosti više ne predstavljaju najtemeljnije i najodgovornije u članstvu Ujedinjenih nacija, pa njihova moć veta usporava ili čak onemogućava važne odluke o svetskom miru i bezbednosti; previše je globalnih promena, političkih i ekonomskih od 1945, a i tada su ipak odabrani sami sebe častili“.

Zastupnici postojećeg prava veruju da je privilegija neophodna alatka za održavanje opšte ravnoteže. „Svaka promena je veoma teška, ako ne i nemoguća“, zaključuje jedan među razočaranim reformistima, „jer na odluku o ukidanju veta petorka može da stavi – veto“.

A što se tiče Sirije, moguće je da će se prethodni predlagači ukora u Savetu bezbednosti, oslonjeni i na Arapsku ligu, sada okrenuti Generalnoj skupštini UN, gde se rezolucije prihvataju jednostavnijim brojanjem, ali i ne obavezuju one koje pogađaju.

Savetu bezbednosti ostaje glasačka kvadratura kruga.