Kvadratura saudijskog kruga

Predsednik Džo Bajden se uputio u rešavanje „kvadrature kruga“ osudom svirepog „komadanja“ Kašogija i zasad doziranim packama (uskraćivanje američkih viza za sedamdesetak Saudijaca), bez kažnjavanja pravog krivca.

Odmah je i u Americi usledio baraž provere dovoljne valjanosti ovakve formule, posle prethodnih, odlučnijih obećanja predsednika.

Adam Smit, demokrata, predsedavajući Obaveštajnog komiteta u Predstavničkom domu Kongresa, poručuje da Bajden treba da „osigura da će posledice osetiti onaj ko je naredio brutalno ubistvo Kašogija, a ne samo oni koji su to obavili: krunski princ ima krv na svojim rukama, a američki predsednik treba da ga se odrekne“. Senator Robert Menendez, takođe demokrata, izveštaj pušten u javnost naziva samo „prvim korakom“, nadajući se pravim merama protiv Salmana. Iz republikanskih redova dopire da svako umešan u zločin mora da odgovara, što po rečima Majkla Mekola, uključuje Mohameda bin Salmana, „čija uloga je potvrđena“.

Najugledniji američki mediji su podjednako strogi ocenjivači i saudijskog dvora i nove Bele kuće. Vašington post – u kome je Kašogi bio stalni saradnik – pozdravlja Bajdenove početne akcije da resetuje „udobno“ stanje odnosa, koje je Saudijska Arabija uživala sa Trampom, ali da po svim zakonima SAD krunskom princu Salmanu treba pre svega zabraniti putovanja u Ameriku, a njegove račune (i posed) u Sjedinjenim Državama zamrznuti. Princa vidi kao seme zla i nezapamćene represije.

Kolumnista u Njujork tajmsu Mohamada bin Salmana, bez okolišanja, naziva ubicom kome je, kako izgleda, Bajden spreman da dozvoli da slobodno šeta. Čini se, piše ovaj list pozivajući se na pouzdane izvore, da je predsednik – posle duge rasprave u vrhu nove administracije – odlučio da je direktno kažnjavanje prestolonaslednika „previsoka diplomatska cena za Ameriku, pošto bi to teško poremetilo odnose sa jednim od ključnih arapskih saveznika i oslonca u lavirintu Zaliva i Bliskog istoka, a posebno partnera u obračunima sa terorizmom i konfrontaciji sa Iranom“.

Kralj Salman (85) je u poodmaklom životnom dobu i krhkog je zdravlja, što svakako nalaže da Bela kuća opreznije prilazi već poznatom prestolonasledniku, ma koliko da zna njegove osobine. Ima jednostavno na umu da će Mohamed jednog dana i formalno postati vladar, mada se još – istina retko – nailazi na mišljenja da ostareli monarh još jednom, kako je i Mohamed formalno približen tronu odstranjivanjem prvoizabranog Mohameda bin Nazefa, može da promeni odluku kome namenjuje da preuzme kuću Sauda.

Sam Džo Bajden – koji će odsad saudijsku vezu održavati samo direktno sa kraljem Salmanom, kako predsedniku i dolikuje, ne i sa sinom prestolonaslednikom kao „filterom“ – uverava da je promena pravila jasna i da će Rijadu, „ako želi veze sa nama“, biti merena odgovornost u poštovanju ljudskih prava. Odgovornost Mohameda poimence ne izgovara.

Upućeni veruju da princ Mohamed jednostavno neće u dogledno vreme biti pozivan da posećuje Vašington, pa će to biti prikaz brige za svetinju ljudskih prava, u čitavom klupku dugoročnih potreba i interesa Sjedinjenih Država. Stejt department će, razumljivo, u redovni godišnji izveštaj o kršenju ljudskih prava, uz druge (Rusija, Kina, Turska) svakako smestiti i Saudijsku Arabiju.

Denis Ros, iskusni izaslanik u američkim bliskoistočnim misijama, nalazi da se predsednik Džo Bajden provlači kroz tesnac, pomažući se slikovitim izrazom „kao kad se konac udeva u iglu“: „Ovo je klasični primer kad treba da nađete ravnotežu između priznatih vrednosti i interesa.“

Znalci, konačno, ne očekuju dramatičnu promenu u američko-saudijskim odnosima, ali su skloni da ističe međudržavna romansa, koju su zajedničkim imeniteljem ambicija vešto podsticali Trampov zet Kušner i Salmanov sin Mohamed.

Rijad odbacuje sva loša predskazanja, tvrdnjom da su za osam decenija međusobnog poštovanja dve zemlje utvrdile temelje odnosa u svim aspektima. Kraljevina, kako je saopštila, „odbija sve negativne nalaze, koji sadrže netačne nalaze i zaključke“.

Dvojica novinara Volstrit žurnala, iskusnih izveštača sa Bliskog istoka, upravo su objavili obimnu knjigu „Krv i nafta“ – portret meteorskog uspona Mohameda bin Salmana i nemilosrdnog osvajanja moći, prikrivane plaštom reformatora, reputacije stečene u početku, a u srcu autokrate, kome se mora priznati da je i te kako svestan neophodnosti modernizacije Saudijske Arabije, kojoj nisu dovoljne samo petrolejske bušotine i da žene dobiju pravo na vozačku dozvolu.

Bredli Houp i Džastin Šek predstavljaju odrastanje Mohameda, sedmog Salmanovog sina, od debeljuškastog dečaka, ljubitelja Mekdonalds ponuda, koji je poremetio tradiciju i već nagomilao ogromnu moć i vrlo verovatno će vladati Saudijskom Arabijom još pola veka.