Kvadratura sirijskog kruga

Zakazanim razgovorima umešanih i zainteresovanih pod okriljem UN – posle diplomatskog podstreka (januarska konferencija u Astani) trojstva Rusije, Turske i Irana kao predigre – koji za koji dan treba da počnu u Ženevi, prethodi rasplet na frontu oko Al Baba, poput svojevrsnog lakmus pokazatelja.

U sa svih strana opkoljeni sirijski grad – koji je na početku rata imao sto hiljada stanovnika, sada se ne zna koliko ih je – u kome islamisti gube bitku, sa jedne strane ulaze turske trupe (posle ranijih akcija njihovih bombardera, pa i američkih) i ustanici protiv Asada, a sa druge strane Asadova vojska i njene milicije, uz prethodnu podršku ruske avijacije. Pobednici iz dva pravca naći će se u bliskom dodiru što nosi rizik njihovog međusobnog ozbiljnog sukoba.

Veština Moskve – zaštitnika Bašara Asada, nezadovoljnog turskim – u rečniku Damaska – „okupacionim prisustvom“ u Siriji, i istovremeno njen interes da se Redžep Tajip Erdogan, neprijatelj predsednikovog režima, očuva u daljem obračunu sa kalifatom – je unapred nagoveštena ruska umirujuća pilula.

Lavirint različitih interesa nema ograničenja.

Ankara svojom vojskom od prošlog leta pohodom na severu Sirije ostvaruje program uklanjanja islamskog terorizma iz regiona i „čiste tampon zone“ od pet hiljada kvadratnih kilometara (dosad je očišćeno 2000), na kojoj neće biti kalifata i drugih neprilika, čime čuva svoju granicu (ukupno 800 kilometara) i stvara utočište za izbeglice, nove i ranije pridošle, kojih od 2011. u Turskoj ima skoro tri miliona.

Turska operacija nazvana Štit Eufrata ima za Ankaru još jedan poseban cilj, možda njoj i najvažniji: uklanjanje snaga vojnog i političkog krila sirijskih Kurda, koje – recimo – Amerika smatra posebno pouzdanim borcima protiv kalifata. „Ja sam njihov veliki navijač“, govorio je u predizbornoj kampanji Donald Tramp, a Barak Obama ih je prethodno izdašno pomagao.

Dnevnik Hurijet prenosi izjavu Erdogana da turske trupe neće ostati u Siriji „kad jednom islamska država Levanta bude poražena i zemlja bude vraćena pravim vlasnicima“. Predsednik stavlja na znanje i da se posle Al Baba Štit Eufrata ne zaustavlja do Rake, glavnog uporišta i „prestonice kalifata“.

Erdogan je veoma jasan:

„Posle uklanjanja islamskog Daeša, kurdskih Narodnih jedinica narodne zaštite i partije Demokratskog saveza Kurda u Siriji, ostanak u regionu bio bi za nas veliki luksuz. Ali, još je isuviše rano da se o tome govori.“

Analitičari ukazuju da „što više prostora na severu Sirije zaposednu Turci, njihove karte jačaju u završnoj igri za okončanje rata“: „To mora da čini Asada nervoznim, ali će u završnici morati da se povinuje liniji Rusije, što pokazuje da više u potpunosti ne upravlja svojom sudbinom i kako se kraj primiče više će zavisiti od Moskve, ali i Ankare i Teherana.“

Rusija uspeva da „upravlja“ Asadov režim, a istovremeno i da Turska „zažmuri kad Damask povrati Alepo“, navodi Bi-Bi-Si kao primer kako „često biva realna politika preuzima mesto političke etike“. Bašar Asad je u intervjuu mreži Jahu rekao da je „Amerika dobrodošla da se pridruži borbi protiv terorizma u Siriji, sve dok je to u saradnji sa njegovom vladom“, mada – kaže – još nije bio u direktnoj ili posrednoj vezi sa novim predsednikom SAD ili njegovom administracijom. Rusija i Turska podržavaju suprotne strane u sirijskom građanskom ratu, ali imaju memorandum o razumevanju, koordinaciji i razmeni obaveštajnih podataka, mada ima stradanja od „prijateljske vatre“. Turski ministar odbrane Fikri Išik je objasnio da „odnosi Ankare sa Rusijom ne znače slabljenje NATO veza“ i da se oni nastavljaju „punom solidarnošću i odlučnošću“. Profesor Behlul Ozgan smatra da to u prvom trenutku može da bude povoljno za Ankaru, ali kasnije mogu da nastanu ozbiljni problemi, ako se nađe uhvaćena u rivalstvo velikih sila, pa da mora da izabere stranu. Komentatori, poput DŽonatana Markusa uz to primećuju kako je „u najmanju ruku neobično da ruski avioni nad Sirijom lete zajedno sa članicom NATO Turskom i Amerikancima.“

U Siriji je u dosadašnjem šestogodišnjem grotlu zabeleženo oko 300.000 mrtvih. Organizacija Amnesti internešenel je upravo saopštila rezultat svog strpljivog istraživanja: od 2011. do 2015. u vojnom zatvoru Sajdnaja u blizini Damaska obešeno je trinaest hiljada protivnika vladavine Bašara Asada.

Od davnina poznata basna na Levantu, poučna pričica kojom se i ozbiljni istraživači prijateljstava i neprijeteljstava rado pomažu kazuje kako na obali reke škorpija moli kornjaču da ga prenese na drugu stranu. Uplašenu od otrovnog uboda, škorpija kornjaču uverava da nema mesta strahu, jer bi i ona potonula. Kad su bili nasred reke putnik ubode dobrotvora i dok zajedno tonu, kornjača jedino uspeva da upita „kakva je to logika“, a škorpija odgovara – bliskoistočna.