Lapidove mešane karte

Takav redosled predviđa koalicioni sporazum, koji zemlju treba da sačuva od još jednih besplodnih parlamentarnih izbora, petih za nešto više od dve godine i izvede iz iz političke paralize.

Oblikuje se, Blok za promene, „koktel“ sedam partija, mešavinom Lapidovog centra, Benetove Jamine i druge desnice, slabašne levice, kome je za potvrdu u Knesetu neophodna „spoljna“ podrška arapske stranke Raam Mansura Abasa – četiri „zlatna“ glasa.

Jair Lapid uverava da su u ovakvoj kombinatorici „naše razlike izvor snage, a ne slabosti“.

„Cilj je jednostavan – da zemlja izađe iz krize:korona virusa, ekonomskih tegoba, političkih iskušenja, a pre svega stanja Šosrnulog duha umornog naroda Izraela“, poručuje Lapid, „što znači da ćemo drugačije postupati i prema opoziciji i izazovima onih koji nisu glasali za nas, jer oni nisu naši neprijatelji.“

Ovakav, jedino preostali recept za konačno uklanjanje „kralja Bibija“ (Benjamina Netanijahua), koji je na mestu predsednika vlade proveo petnaest godina, dvanaest u nizu, treba da donese ozdravljenje. Po Lapidovim mesijanskim rečima „ranjenom izraelskom društvu“, mešane karte nisu kompromis ili „poslednja prilika, već potreban cilj, neophodan da dokaže da se među sobom ne mrzimo“.

Cena pogodbe je visoka, rizici su takođe veliki. Uvaženi i često proročki nemilosrdni analitičar Gideon Levi drugačijeg je viđenja:

„Ako se formira Benet – Lapid kabinet, biće to jedan od najdesnijih u istoriji Izraela. Zovu je levom ili vladom promene i spasa, ali to će biti potpuna desnica. Ton će davati Naftali Benet, lider partije Jamina (Desno), vođe Nove nade Gideon Saara i Izraelskog doma Avigdor Liberman – sve teški desničari. Alternativni premijer će biti Jair Lapid vitez promena, pre u ime umerene desnice nego centra, kako nazivamo Ješ atid. Dve leve stranke laburisti i (građanski) Merec, su marginalne, koje nisu imale drugog izbora nego da se postroje sa desnicom. Obe su su pregovorima o koaliciji bile ignorisane, poput dece koju roditelji šalju u drugu sobu, dok razgovarahu o ozbiljnim stvarima. Oni koji podržavaju vladu u nastajanju pokušavaju da je nazovu ekspertskom, koja u prvih osamnaest meseci neće dozvoliti da se pomene ideologija. To dobro zvuči i odgovara za – Švajcarsku. Nijedan od ovdašnjih problema (autor navodi dug spisak) ne može biti rešen ostavljanjem ideologije pred vratima.“

Levi zaključuje da je ovakva vlada, „žačeta u grehu uverenja o lažnom jedinstvu samo izraz goruće želje da se ukloni Netanijahu, a biće ustvari potpuno desna“.

Optimistički raspoloženi zastupnici „dobitne kombinacije“ tvrde da je osnovna ideja da beće biti međudobnog sabotiranja, za razliku od igara vođenih u Ganz – Netanijahuovoj vladi. Iz Jamine saopštavaju da će postojati jasan mehanizam i pravila ponašanja za postizanje kompromisa.“kad narastu neslaganja, a posebno kontraverzna pitanja unapred se ostavljaju po strani.

Benet i Lapid, koji će se smenjivati kao premijeri, imaće neprekidno pravo veta, što se smatra posebno efikasnim zaštitnim mehanizmom održavanja ravnoteže.

Konačno, pošto se Jair Lapid smešta „na čekanje“, u njegovom i u interesu centra i levog dela koalicione skupine je da se vlada održi na nogama. dok ne dođe red da preuzme kormilo – pa se unapred propoveda pomirljivost.

Istovremeno, Benjamin Netanijahu optužuje Naftali Beneta da želi da formira „opasnu vlade levice“ i podseća – da se „ovaj prethodno dogovarao za sporazum sa desnim Likdom“. I sam lider Jamine kaže da udruživanje sa Lapidom „nije bio moj prvi izbor“.

Propali Netanijahuov pokušaj da posle izbora okupi još jednu koaliciju, Jair Lapid je nazvao „mobilisanjem ekstremizma, homofobije, šovinizma, rasizma i antidemokratije u vladu gde niko ne predstavlja radni narod, koji plaća poreze i veruje u vladavinu zakona“.

Konačno, i Jair Lapid je 2013. bio ministar finansija u jednoj od Bibijevih vlada, koju je napustio pošto nije prolazio njegov program ravnomerne podele „podnošenja životnog tereta“ između normalnog stanovništva i posebno zaštićenih ultrareligioznih vernika,. oslobođenih, u ime neprekidnog proučavanje Tore, građanskih obaveza i služenja vojnog roka.

Veoma uspešni novinar i voditelj veoma gledanih TV programa Jair Lapid (57). pisac čak dvanaest knjiga (neke i bestseleri) je već deceniju u političkom ringu. Nastupajući u borbama za snažniji glas izraelske srednje klase, uspesima je dospeo do pobedničkih postolja. U ranoj mladosti amaterski se bavio boksom, što je – nema sumnje – dobra priprema.

Za ulazak u politiku, a prehodno i u u medijsku profesiju – izvesno – zaslužan je i porodični kod. Naime, Jairov otac, počivši Josef Lapid, Izraelac od 1948, bio je novinar, pored ostalog dugotrajni direktor javnog RTV servisa, poslanik oštrog jezika u Knesetu, ministar, zamenik premijera, osnivač sekularno-liberalne partije Šinui i član borda memorijalnog centra Jad vašem. Rođen u Novom Sadu 1931, pa ga još retki stariji znanici pamte kao Tomiku Lampla (u gimnaziji je sedeo u klupi sa Petrom Pravicom, potonjim profesorom akustike Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu), a u novosadskom prigradskom naselju Veternik skorijih godina „dodeljena“ mu je ulica.

Jair Lapid nije dosad bio u Srbiji, mada su ga pojedini naši preterano nacionalno revnosni mediji već prisvojili kao „novog izraelskog premijera srpskog porekla“. Istina je, međutim, da jevrejska porodica Lampel potiče iz Bačkog Gradišta, mada je u popisu stanovništva 1828 – po podacima Arhiva Vojvodine – „verovatno greškom upisano prezime Lapl“.