Libanska vatra

Protest nezadovoljnih Libanaca, posle prethodnih nedelja višednevne narodne bune u Egiptu i Iraku (u ove dve zemlje sa hapšenjima i žrtvama među učesnicima demonstracija), opomena je da sa siromaštvom kao zajedničkim imeniteljem, „ulica nije daleko od revolucije“, a građani gube strpljenje, pozivajući na jedinstvo – kao što uzvikuju u Bejrutu – „protiv korumpiranih političara“.

Libansku vatru je zapalila samo naizgled ne tako opasna varnica: najava poskupljenja poruka i saobraćaja na društvenim mrežama, od čega je vlada hitro odustala, dok su građani nastavili da šetaju, zahtevajući od vlasti ozbiljnije zahvate, a ne „pilule za umirenje“. Politička elita se okrivljuje da je „partnerstvo trideset porodica u upravljanju zemljom, što vodi na ivicu ekonomskog ponora svih šest miliona žitelja“.

Niko od lidera, bilo da je musliman ili hrišćanin, nije ovom prilikom pošteđen od gneva građana, što je retka prilika opšte saglasnosti u državi u kojoj su podele utemeljene već i ustavom. Predsednik republike je, naime, uvek maronitski hrišćanin, premijer je pripadnik sunitskog islama, njegov zamenik pravoslavac, a na čelu parlamenta je uvek šiitski vernik.

Sistem je u vreme dobijanja nezavisnosti ustrojen u nameri da se u ime demografske ravnoteže otklone „sektaški sukobi“ i da svih osamnaest priznatih religijskih grupacija dobiju svoj „pravedan deo upravljačkog kolača“. Do danas ipak postoje nezalečeni ožiljci petnaestogodišnjeg građanskog rata od 1975. do 1990, sa najmanje 120.000 mrtvih.

Dnevne životne tegobe, čini se, prizivaju i drugačiju mobilzaciju. Na nišanu su korupcija, zloupotreba državnih fondova, propadanje svekolike infrastrukture širom zemlje, i – naravno – troškovi života, ali i zahtevi za ozbiljno političko resetovanje. Libanska privreda se bori sa niskom stopom rasta (0,3 u 2018), guše je veoma visok nacionalni dug od 86 milijardi dolara (očekuje se da će do kraja godine premašiti 150 procenata BNP) i nezaposlenost.

Premijer Saad Hariri je – posle zvona za uzbunu – koalicionim partnerima dao kratak rok da podrže ekonomske reforme, koje obećava. Izvori iz vlade, na koje se oslanja Al džazira, najavljuju da je o čitavom paketu postignut sporazum.

Nagoveštavaju se, pored ostalog, privatizacija telekomunikacija i najvažnijih javnih službi, manji budžetski deficit, pomoć najsiromašnijim porodicama i smanjenje za polovinu plata sadašnjem i bivšim predsednicima, ministrima, poslanicima, političarima na visokim funkcijama.

Vlada mora da bar pokuša da sprovode ekonomske reforme kako bi ispunila uslove za transfuziju – obećanu, ali uslovljenu pomoć međunarodnih donatora od jedanaest milijardi dolara.

Dobrotvori iz regiona i sa Zapada u značajnoj meri su izgubili strpljenje, pa je za popravni ispit trenutak gotovo kritičan. Entuzijazam država sa jedne obale Zaliva da pomognu Libanu hladi previsoka doza političke i milicijske moći organizacije Hizbula u Bejrutu, koju podržava i izdržava Teheran kao svoju polugu uticaja u bliskoistočnoj „laboratoriji“ pod kedrovima.

Šef države Mišel Aun obećava „zadovoljavajuće rešenje“ i podržava „narodni bol“, ali se protivi da svi političari budu optuženi. Vojska pozdravlja spontane ispovesti stanovnika i uporedo upozorava – pomalo kao pretnju – da se ne nanosi šteta javnoj i privatnoj imovini.

Raspoloženje običnog sveta veoma lako razumljivo prikazuju sagovornici vrednog britanskog reportera, poput Silvije Jakub (29): „Priključila sam se protestu jer već više od trideset godina nama upravljaju gospodari rata. Roditelji mi još govore da će sutra biti bolje. Ja ne vidim takve dane pred sobom. Želimo da nam se vrati ukradeni novac. Više ne prihvatamo postojeću situaciju.“ Profesor Fadi Isa (51) dopunjava dijagnozu: „Sa ovom korumpiranom vlašću naša deca nemaju budućnost i mi ne želimo samo ostavke, nego i odgovornost.“

Potreban je „pozitivan šok, ali nažalost vlada misli da reforme mogu da se obave ne dodirujući ono od čega njeni pripadnici imaju korist“, kaže bankar iz Biblosa Nasib Gobril i upozorava da „ne možemo stalno da obraćamo Emiratima i Saudijcima – treba sami sebi da pomognemo, kako i bi nam i drugi pritekli u pomoć“.

Agencija Rojters zapaža da se prošlog meseca premijer Hariri vratio iz Pariza bez Makronovog hitnog „keš obećanja“, a ovih dana praznih ruku i iz Abu Dabija posle susreta sa krunskim princom šeikom Mohamedom bin Zaidom al Nahajanom. Tradicionalni zaštitnici deluju primetno uzdržani.

Najsvežiji izveštaj MMF-a opisuje položaj Libana kao „veoma težak, kome su potrebne sadržajne mere i hod čvrstim koracima“. Revnosni analitičari zabrinuto opominju da „vreme brzo ističe“.

Manje ozbiljni posmatrači u isto vreme, ponešto cinično, nalaze koliko je manje glavobolje imao premijer Saad Hariri pre nekoliko godina, kad je – pre nego što je 2016. postao predsednik vlade i bio samo šef Partije budućnosti – južnoafričkoj prijateljici, dvadesetogodišnjoj manekenki kupaćih kostima Kandis van der Merve mogao da pokloni šesnaest miliona dolara iz sopstvenog džepa, a da pritom nije prekršio nijedan zakon, jer je još na prošlogodišnjoj Forbsovoj listi njegov imetak dostizao 1,5 milijardu.

Bogatstvo je, inače, nasledio od oca Rafika, uspešnog domaćina u građevinskim poslovima, potom i libanskog premijera, ubijenog 2005. usred dana aktiviranjem eksploziva u prikrivenom kamionu sa smrtonosnim tovarom, zajedno sa dvadeset jednim saradnikom na prometnoj bejrutskoj ulici, dok je 220 ljudi ranjeno. Libanska vatra se lako ne stišava.