Živeti u Bejrutu je kao sedeti na vulkanu, objašnjenje stanovnika libanskog glavnog grada dužeg pamćenja je, koliko zaključak iz iskustva, toliko i razumljiva bojazan za budućnost. Ne malo Libanaca više bi voleli da im država kao nekad, opet bude više trgovačko – finansijska Meka i da povrati što više od davnog epiteta „Pariza Bliskog istoka“, nego da je isuviše često poprište međusobnih obračuna sopstvenih građana i opasnog mešanja interesenata sa strane. Još jedna kriza vlade je tempirana varnica, koja se lako raspaljuje i preko granice.
Ostavkom premijera Saada Haririja, kome su napuštanjem kabineta nacionalnog jedinstva jedanaest ministara izmakli tepih ispod nogu, nastupila je još jedna delikatna provera hoće li se Liban koliko-toliko održati na nogama ili će se opet izložiti riziku i da se, preko njega, odmeravaju ambicije bližeg i daljeg susedstva.
Saad Hariri, uz naklonost Zapada i Saudijske Arabije, uspeo je da povrati iz kome ekonomiju (devet odsto godišnjeg rasta), ali izvesno, nije uspeo da trajnije pomiri ili bar približi poglede na održivost libanskog identiteta.
Neposredniji povod za obaranje vlade je skoro objavljivanje međunarodne optužnice za smrt Saadovog oca Rafika, prethodnog (inače petostrukog) premijera, ubijenog 2005. na dužnosti, koja će – po svemu – prst upreti u šiitski Hezbolah, politički i vojnički moćan pokret, čak pre nego bacanje direktnije istražiteljske sumnje na zvanični Damask. Šiiti, koji čine četrdeset procenata stanovništva, a sem političke težine, veruje se da raspolažu sa 50.000 raketa prispelih iransko – sirijskim stazama za jednostavno ispaljivanje (na Izrael), ne dozvoljavaju da im se umanji vodeća uloga u libanskom spletu uticaja.
Hezbolah uverava da su međunarodna istraga i sud u Hagu „oružje Zapada pod američko – izraelskom kontrolom“, koje „radi mira u kući treba pokopati“, umesto da uz pomoć sveta krivci budu privedeni pravdi. Prethodne šiitima nuđene umirujuće pilule Saada Haririjevog bloka, koji uključuje njegove sunite, hrišćansku desnicu, do pre neki dan i Druze, izbegavanje razoružanja Hezbolaha, znaci pomirljivosti prema Siriji kao ulog u „nacionalno jedinstvo“, održavali su jedno vreme libansku političku kulu od karata.
Formula više ne uspeva. Uspeh Hezbolaha da ustoliči novog premijera kao svog čoveka u okviru „nacionalnog partnerstva“ ili bar na koga može da računa, značio bi da se iznova remeti unutrašnja ravnoteža, a istovremeno da se granicama Izraela za korak primiče operativna moć Irana, ne samo preko Gaze, sa već postojećim neprijateljstvom Sirije.
Londonski Ekonomist jednostavno konstatuje da „Hezbolah smatra da Liban treba da je bastion arapskog neprijateljstva prema jevrejskoj državi“.
To ne ostavlja mirnim ni Jerusalim, sigurno ne Vašington, koji – u slučaju potrebe političkog disciplinovanja – nagoveštava uskraćivanje novčane podrške (1,26 milijardi dolara u prošlih pet godina). Izraelski ministar Silvan Šalom proriče „veoma opasan razvoj u kome Iran vlada na našoj severnoj granici“. Nisu sasvim spokojni ni Evropljani, kao ni najveći deo Arapa, u ovom času već izloženih tuniskom vetru.
Sjedinjenim Državama je Haririjev blok je bio „sanitarni kordon“ Hezbolahu i njegovim sponzorima Iranu i Siriji, u zamršenom bliskoistočnom spletu. Uzmicanje pred probuđenim zahtevima šiitskog pokreta može da bude nepredvidiva igra vatrom.
Ipak, libanski političari poučeni nasiljem u prošlosti – petnaestogodišnji građanski rat do 1990, izraelski upadi 1978, 1982. i 2006 – i feničanskom poslovnom sposobnošću nekad pokazuju iznenađujući smisao i za neočekivane kompromise.
Hariri želi da se vrati na dužnost predsednika vlade, ali više se pominje Nadžib Azmi Mikati, pedesetpetogodišnji poslanik, pre pet godina i premijer, ali samo tri meseca, pritom i tajkun u poslovima telekomunikacija (sa 2,5 milijarde dolara ličnog imetka na Forbsovoj listi). Bliže upućeni analitičari kažu da bi mogao da bude prihvatljiv i Damasku i Rijadu, bez čijih direktnih ili posrednih uticaja malo šta može da se učini u Libanu.
Mikati kaže da se javlja kao „umeren, kooperativni kandidat konsenzusa, spreman na saradnju sa svim partijama, kako bi se zemlja izvela iz duboke krize“. Komentator TV mreže Al Džazira ocenjuje da je Mikati „veoma cenjen među sunitima, hrišćanima i šiitima, sposoban da ohladi prokuvani libanski lonac“.
Ostaje da se vidi kome će se privoleti vođa Druza sa svojih jedanaest poslanika u skupu 128 članova parlamenta. Dogovor šiita i sunita bez „kraljevske manjine“ Valida Džumblata, koji neretko menja raspoloženje i strane (upravo se odrekao Haririja i privoleo Hezolahu), ne vredi.
Libanska složenica počiva na jednačini bratstva i jedinstva, koju su uveli Francuzi, dajući 1943. zemlji kedrova nezavisnost: po ustavu šef države mora da bude maronitski hrišćanin, predsednik parlamenta, šiitski, a premijer sunitski musliman. Jedan akademski istraživač, pomalo cinik, misli da je u Libanu u toku samo večni sunitsko – šiitski spor u poslednjih 1400 godina, otkad dva tumačenja islama dokazuju sopstvenu pravovernost, naravno, sa novijim političkim začinima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
