Libanski virus

… okoštale u hroničnoj korupciji i naslagama neodgovornosti vlasti, zaštićene davnašnjim paktom raspodele moći među političkom elitom mnoštva raznolikog versko-nacionalnog korpusa i tradicionalnim porodičnim dinastijama.

Ostavka premijera Hasana Diaba i njegovih ministara nije ključ ozdravljenja, već samo obnavlja beskrajno kruženje stvaranja i padova vlada dok se sistem ne promeni.

„Libanski virus“ zahteva posebnu terapiju, koja nije na vidiku.

Sasvim je nesigurno predviđati ima li stvarnog izgleda i kada za dugo očekivanu, neophodnu društvenu katarzu.

Humanitarna katastrofa, preko dve stotine mrtvih, blizu šest hiljada ranjenih, 300.000 bez krova nad glavom i najmanje petnaest milijardi dolara štete od razaranja u trenu u kome se nad gradom nadvila „pečurka“ amonijum nitrata, dramatično upozorava na decenije iscrpljenosti i propadanja zemlje, koja je siromaštvom sve više stanovnika odavno prestala da slovi kao „bliskoistočna Švajcarska“ pod kedrovima.

„Sistem podele vladavine i zastareli izborni zakon garantuju sektaškim vođama, oslonjenim često više na sopstvene milicije i verske starešine, nego na ideološke programe, garantuje političko preživljavanje i bezbrižnost da se posle svakog glasanja naroda sačuva nedodirljivost „panteona“, mada ne uvek i život najistaknutijih predvodnika“, zaključuju bez mnogo dvoumljenja znalci libanske zajednice i lavirinta interesa.

Petnaest godina libanskog građanskog rata (1975-1990), smenjivanje palestinskog, sirijskog, izraelskog osvajanja, unutrašnji islamsko- hrišćanski ili oružani sukobi u jednoj konfesiji i ugrađeni strani uticaji, privremeni ili dugoročni, ili računice na oslonce na velike ili regionalne sile, nisu zapravo iz temelja poremetili okoštalu slagalicu.

Profesor bliskoistočnih studija na Londonskoj školi ekonomije Favaz Đerđ, libanski hrišćanin, rođen u Bejrutu, sada američki državljanin, smatra: „Interesi libanskih političara su veoma duboko ukopani u (postojeći) sistem, tako da čak i kad nacionalne katastrofe ili kritični trenuci dođu kao prilika za promene, veoma sam sumnjičav da će se vodeća elita sama od sebe promeniti. Liban nije više na ivici provalije, njegova ekonomija je doživela kolaps. Najvažnije je pitanje da li će narod da ustane i zajednički kaže – dosta je. To znači okretanje novom izbornom procesu i novom sistemu vođenja države.“

Politički komentator Antun Isa, takođe Libanac – kako ga citira Vašington post, uz opasku da malo ko još pokazuje da ima strpljenja za establišment – piše: „Jednostavno rečeno, sve u zemlji je obloženo rđom.“

Rabih Alamedin tome dodaje: „Neuspeh u vladanju je sistematski, nije pojedinačni ili jedne klike. Godinama jedna grupa optužuje drugu za svaku nevolju. Imali smo građanski rat, koji se završio, tek su sve strane našle da mogu da kradu mnogo više novca, ako sarađuju jedna sa drugom.“

Fejsal Itani iz Centra za globalnu politiku na takve oglede prilaže pitanje „hoće li onda biti revolucije“ – jer za svaki takav impuls treba da se odmere plemenska, sektaška i ideološka opredeljenja i nalazi šta može upravo da se dogodi: „Biće onih koji neće poverovati u bilo koji rezultat istrage, pa bio i istinit. Paradoksalno je, naime, da naše nepoverenje u političare čini da se teže ujedinjujem protiv njih.“

Erupcija očajničkog nezadovoljstva demonstranata, vidljivo pripadnika mlade generacije, koji među transparentima nose i replike vešala, pokazuje da ovog puta lideri moraju da „polože račune“ za sve što su činili.

Francuskog predsednika Emanuela Makrona – iz istorijskih (kolonijalna prošlost i kasnije bliskost sa Parizom) razloga razumljivog prvog posetioca Bejruta u misiji utehe – prilikom obilaska stratišta u luci, okružili su građani moleći ga da se Liban oslobodi sadašnjih vođa.

Gost je uzvratio da nije došao da podrži lidere, a svaka pomoć za izlazak iz duboke finansijske krize zahteva „potpunu i pažljivu promenu sistema i hitne reforme u svima oblastima“.

„Potrebno je“, poručio je, „stvaranje novog političkog reda u Libanu“.

Izveštač Bi-Bi-Sija zapaža da „zamajac ulice neizbežno pogađa političko bratstvo“, koje međusobno deli položaje i izvore bogaćenja, a izlaz iz lavirinta ipak još nije na vidiku.

Javni dug Libana je treći po višini u svetu, stopa nezaposlenosti je oko 25 odsto, a trećina stanovništva živi ispod granice siromaštva.

Na listi korupcije u 2019. godini među 180 država u svetu – gde je prva na spisku čista, a zatim se ređaju grešnici – Bejrut je na dalekom i neslavnom 137. mestu.

Nacionalni pakt iz 1943, kojim je Liban iz kolonijalne potčinjenosti ušao u nezavisnost, potvrdio je da maronitski hrišćani neće tražiti zaštitnu intervenciju Zapada, a muslimani posebno arapsko okrilje i da će napustiti aspiracije za ujedinjenje sa Sirijom.

Trajno su podeljene i uloge u svetovnoj vlasti po konfesionalnom ključu: predsednik države je uvek maronitski hrišćanin, premijer je sunitski musliman, na čelu parlamenta je vernik šiitskog islama, zamenici predsednika vlade i skupštine su pravoslavci.

U ime „izbegavanja verskih nesuglasica“, tako je bar napisano u osnivačkom aktu, Liban zvanično u sastavu države priznaje svojih osamnaest verskih zajednica – četiri muslimanske, dvanaest hrišćanskih, kao i Druze i pripadnike judaizma.

Stvarnost je bivala značajno drugačija i daleko manje nalik idiličnom matematičkom bratstvu i jedinstvu.