Libijski živi pesak

Pod palicom Angele Merkel, lideri – među kojima Putin, Makron i Erdogan – desetak moćnih zemalja ili država „od uticaja“ na Tripoli i Tobruk (i međunarodne organizacije) nisu uspeli da osiguraju prekid vatre, koja i ne izgleda da je na dohvat ruke.

Deleći zajedničku zabrinutost, učesnici su se javno – kao značajan domet – obavezali na embargo isporuke oružja svojim „bližnjim“ Libijcima što odlučnije treba da proveravaju Ujedinjene nacije.

Evropa pokušava da bude uspešnija u sizifovskom poduhvatu stabilizovanja Gadafijevog nasleđa, prepuštenog potonuću u „živi pesak“ građanskog rata posle svrgnuća pukovnika, koji nemoćni specijalni izaslanik UN Gasan Salamej naziva „začaranim krugom nasilja“.

Generalu Halifi Haftaru sa njegovom Libijskom nacionalnom armijom su naklonjeni ili ga izdašno podržavaju Rusija, Egipat, Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Jordan. Vladu nacionalnog sporazuma premijera Fajeza al Saraža štite priznanje UN, posebno pomoć Turske, a i zabrinuti čuvari sopstvenih interesa (briga za priliv nafte).

Generalni sekretar UN Antonio Gutereš posle berlinske konferencije očekuje politički proces koji će „isključiti vojno rešenje“, pošto je usklađena odlučnost da se zaustavi sve opasnija eskalacija sukoba. Angela Merkel je nešto uzdržanija.

„Put do mira biće dug i mučan“, kaže kancelarka i potvrđuje da o „mogućim sankcijama za kršenje embarga na slanje oružja u Libiju nije bilo govora“.

Saopštenje u 55 tačaka poziva na razoružanje milicija, neometane isporuke nafte i neometanu kontrolu nacionalne petrolejske kompanije i Centralne banke u tim poslovima, napredak u stvaranju jedne vlade, slobodne izbore, obrazovanje komiteta za praćenje prekida vatre i potrebnih „tela za dalji uspešan rad na normalizaciji“.

Predstavnik Evropske unije DŽozef Borel je nagovestio mogućnost raspoređivanja mirovnih snaga („Treba da budemo spremni za bilo koju vrstu napora, kako bismo bili deo rešenja’), ali – kako beleže mediji – o tome se nije raspravljalo.

List NJujork tajms skreće pažnju na mađionačarsku veštinu organizatora vikend sastanka o sudbini Libije: „Vođe dveju zaraćenih strana – predsednik vlade koju podržavaju UN (Al Saraž) i general (Haftar), koji kontroliše najveći deo zemlje i drži pod opsadom prestonicu Tripoli – odbili su čak i da istovremeno budu u istoj prostoriji. Gospođa Merkel je objasnila da su učesnici sastanka samo pojedinačno razgovarali sa ovom dvojicom lidera, koji nisu sedeli za konferencijskim stolom, ali su tokom dana neprekidno bili obaveštavani šta se događa.“

Upućeni izveštač pominje da su se dve strane ipak složile da pošalju predstavnike na sledeći sastanak u Ženevi, gde će uskoro početi da se razmatra „kakvo rešenje bi moglo da se nađe“:

„Ali očekivanja su skromna da će ti razgovori u bliskoj budućnosti voditi trajnom miru. Ovaj sukob se vuče već skoro devet godina, a u najvećem delu tog vremena Amerika i Evropa su se držale po strani. Spor se pretvorio u jedan od najneukrotivijih ratova, sa povećanim opasnostima za bezbednost kontinenta u njegovom evropskom zaleđu. I sa šest gustih strana dokumenta vidljive su podele, koje ostaju, pre svega teškoće kako da se ostvari potpisano“.

Iskusni istraživač londonskog Četam hausa Tom Itn u izjavi TV mreži Al džazira ukazuje kako „ostaje da se vidi da li će se sporazum održati na nogama“:

„Prema prvim izveštajima, papir potpisan u Berlinu kao da liči na džentlmenski dogovor, koji može da bude ostvaren, ako postoji istinska želja ili može brzo da se raspadne uz međusobne optužbe za kršenje njegovih odredbi. Uskoro će istina izaći na videlo.“

Smatra da se treba nadati najboljem, ali podseća i na prethodna iskustva – „potpuni nedostatak spremnosti da se nametne embargo na davanje oružja i da se pozivaju na odgovornost prekršioci, što znači da i berlinsko saopštenje treba primati sa primetnom dozom sumnje.

Uostalom i premijer iz Tripolija Fajez al Saraž je, polazeći u Berlin, rekao agenciji DPA: „Dugotrajno iskustvo nas čini sumnjičavim u namere, ozbiljnost i odgovornost druge strane.“

Prošlog jula iskusni Libanac (profesor i diplomata) Gasan Salamej je pokušao da se mirovnim procesom Ujedinjenih nacija u Libiji položi oružje. Pre toga dvojica protivničkih vođa u februaru 2019. bez uspeha oko podele vlasti su se sreli u Abu Dabiju.

Polovinom januara 2020. Haftar je posle razgovora kod Putina, kad je došlo do potpisivanja dogovora o prekidu vatre, poput vojnog begunca, napustio Moskvu.

Nedeljnik Špigel razmatrajući može li diplomatija da uspe u ovom slučaju čak nalazi da Libija „zapravo nikad nije ni imala stvarnu vladu, pa ni pod diktatorom Gadafijem – uvek su upravljala plemena, mudri starci i milicije“:

„Svojevrstan svetski rat je izbio oko Libije, sličan sukobu u Siriji, samo sa manje žrtava. Mnogi građani su postali posmatrači onoga što se dešava u njihovoj zemlji. U pitanju je mnogo više od parčeta pustinje. Pre svega to su rezerve nafte i gasa, devete po veličini u svetu od oko 48 milijardi barela. Zatim, Libija je veoma važna tranzitna zemlja na putu migranata u Evropu. Konačno, mnogi teroristi, koji koriste sukobe i građanski rat, i ovde nalaze sigurno boravište.“

Na uobičajenoj „porodičnoj fotografiji“ berlinskih mirotvoraca nema dvojice Libijaca, Haftara i Saraža. Sigurno da to nije propust revnosnih službenika protokola.