Libijsko klupče

Komentator londonskog Gardijana posmatra, čini se dovoljno razložno, libijsko klupče, kao dugoročno zamršeno i pošto se okonča vruća uvertira. Jednak je zaključak mnogih vidovnjaka, koji vojnički uspeh i utemeljenje demokratskih koraka Prelaznog nacionalnog saveta u Bengaziju na istoku – pustinjom suviše razdvojenog i udaljenog od Tripolija da bi u njemu osigurao željene plodove ustanka – ne smatra kao sigurnu garanciju da će dobiti priznanje za legitimnog predstavnika čitave Libije. To može da uputi na moguću podelu, kao najlošiji ishod. Zajedništvo, kao istinski valjano olakšanje, osigurava se tek kad se prestonica sama opredeli, slobodnom voljom, ne postrojena sa bebama u naručju u „živi zid“ za propagandno TV slikanje.

Libijska revolucija će konačno uspeti samo potpunim odlaskom Gadafija i stvaranjem nacionalne vlade. Ali, tada je pitanje i ko će biti nosilac neophodnog prelaznog mehanizma, koji bi zakonito sproveo izbor naslednika. Proces je filigranski delikatan za zemlju dugo nenaviklu da o sebi odlučuje bez komande pukovnika. Američki senator Lugar čak kaže: „Nismo još otkrili ko je taj u Libiji kome želimo da pomognemo“.

Velika je razlika između libijskog, i buđenja Tunisa i Egipta. U dve zemlje koje su se brzo oslobodile Ben Alija i Mubaraka nema tradicionalnih plemenskih rovova i rivalstva. Gardijan otud još ne isključuje i takvu Gadafijevu igru; da se „tiranin i njegovi sinovi do poslednjeg daha drže tu slamku“.

S druge strane, opsednut vlašću i nestvarnim uvidom u raspoloženje sunarodnika bezvredna je, a još više opasna, namera da svekolikom stanovništvu, za koje je rekao da ga voli, deli oružje. Tako nešto jedino uvod je u međusobno krvoproliće, nikako opštenarodna odbrana.

Katarski list Al Raja upućuje na jednostavnu dijagnozu da Gadafi „jedini snosi krivicu za napade na Libiju“: „On je je insistirao na pričama da su odgovorni pobunjenici i teroristi koji haluciniraju, dok je čitav svet mesec dana posmatrao kako baš on brutalno ubija i tlači vlastiti narod. Gadafi nije nimalo naučio lekciju iz Tunisa i Egipta.“ Kairski Al ahram takvoj intonaciji dodaje: „Gadafi je ignorisao dobre pouke (iz susedstva). Ponizio je sebe i svoj narod. Trenutak je za demokratiju, jer je vreme tirana, koji grčevito čuvaju vlastite položaje zauvek prošlo“.

Dobri znalci se ne dvoume: dok Gadafi ima vlast, narod Libije neće biti potpuno zaštićen. Rezolucija Saveta bezbednosti, pa i bombardovanje, samo može da bude sprečavanje neposredne Gadafijeve poruke da „neće imati milosti i saosećanja“ prema neistomišljenicima. Zadatak oslobađanja ne pripada stranoj intervenciji, već se očekuje da bude ispunjen narodnom voljom, što ne mora da znači već sledećih dana. Posle obaranja diktatora, za oporavak i demokratsko stasanje je neophodna domaća smirenost i razumna, iskrena politička pomoć spolja. I najrevnosniji zapadni zastupnici neodložnog Gadafijevog vojnog neutralisanja, opominju političke planere da raketna ofanziva „zahteva urgentno planiranje u kakvom stanju će Libija biti ostavljena kad se završi kampanja iz vazduha“.

Pojavili su se, naravno, i proračuni kolika je cena te prve faze. „Uspostavljanje i održavanje kontrole nad nebom Libije moglo bi da košta Pentagon do tri stotine miliona dolara nedeljno ili oko petnaest milijardi godišnje“, sračunao je Centar za strateške i budžetske procene iz Vašingtona. Prosečni troškovnik se prilagođava pravilu „koliko para, toliko muzike“; akciji duž obale Mediterana ili nad čitavom dubinom pustinjskog prostranstva od 680.000 kvadratnih milja.

Arapski svet sve više biva razapet između libijske erupcije i potresa na drugim tačkama pregrejanog bliskoistočnog tla. Vanredno stanje u Jemenu posle policijskog masakra nad učesnicima protesta, brutalnosti u Bahreinu, pozivi na slobodu u Saudijskoj Arabiji, koje kralj Abdala nastoji da spreči isplatom u gotovom, demonstracije čak u Siriji, sa najmanje pet žrtava i paljevinom policijske ili partijske stanice režima u gradu Daraa, prethodnim uličnim izlivima nezadovoljstva u Jordanu, samo su lavirint u kojem se još sve kuva, ali se vrela kaša ne preliva.

Ne tako davni roditeljski savet državne sekretarke Hilari Klinton da režime okoštalih vladara čeka „nestanak u pesku, ako se ne prihvate reformi“, ne slušaju ni prijatelji, ni neprijatelji. Jednom oslobođen, duh se ne vraća u bocu.