Londonski tango

Dejvid Kameron (44) i Nik Kleg (43) su odlučni, a i uvereni da će spoj dve mnogo puta sukobljene opcije biti skladan. Nedeljnik Observer zaključuje da zapravo „pravi test dvojice prvaka nije da li oni mogu da žive zajedno, nego da li mogu svoje partije da uvere da se ponašaju na isti način kao njihove vođe“. Rane provere nagoveštavaju da partneri drže konce u rukama. Analitičar Si-En-En mreže Farid Zakarija veruje u „razuman odnos“, koji može da da obezbedi nova generacija, marginalizujući ideološke zanesenjake.

Prva mirnodopska koalicija posle sedam decenija, upotpunjena je i prvom u britanskoj istoriji članicom kabineta – muslimankom. Sajida Varsi, članica Konzervativne partije, u tridesetim godinama života, Pakistanka po rođenju, pravnik po struci, ministarka je bez portfelja, koju su kao „agitatora za koheziju zajednice i društvenu akciju“ neistomišljenici u Lutonu ne tako davno gađali jajima. „U izbornoj prošlosti dvadesetog stoleća Britanija je zabeležila tri koalicije“, beleži Dejli mejl i podseća i detaljnije: Prva je zapamćena 1916, kad je liberal David Lojd Džordž postao premijer. Pripada joj kredit za pobedu u Prvom svetskom ratu, a na posleratnim izborima 1918. dobila je još jedan mandat i sa istim predsednikom vlade potrajala je još sedam godina.

Sledeću je formirao je 1931. laburista Ramzi MekDonald sa konzervativcima Stenlija Boldvina i ona je uspešno provela naciju kroz veliku depresiju tridesetih. Treću je 1940. sastavio Vinston Čerčil. Ta njegova vlada je, sa saveznicima, dobila Drugi svetski rat. Najmlađi premijer u prošlih dve stotine godina Kameron i generacijski partner Kleg na mestu zamenika, nisu – kao u ratnim vremenima – Englezima obećali Čerčilove suze i patnje. Manje patetično, uputili su ipak sličnu poruku naciji, samo nešto elegantnije: 2010. zahteva da se zavrnu rukavi i stegne kaiš, uz žrtve. Većina londonskih komentatora smatra da „agenda mladalački samouverenog pragmatičnog tandema sadrži mnoge od najboljih stavki iz ranije ponuđenih programa obe partije“, uz – naravno – uzdržavanje od nekih najekstremnijih. Dejvid Kameron svoju koaliciju naziva „liberalno – konzervativnom“, mada torijevci u parlamentu imaju 306 poslanika, a liberali samo 57, više nego dovoljnu prednost koju neki oprezno tumače: zna se „čija će biti poslednja“ i u čijim rukama su glavne poluge, bez obzira na džentlmenski dogovor o dugoročnom paktu o nenapadanju. Dve su oblasti osetljive, ali one neće biti nepotrebno stavljane na probu. Liberali su veoma proevropski obojeni i, svakako, žele da Britanija prihvati evro, što na Ostrvu nema mnogo pristalica (pogotovo kad „briselskom zlatniku“ loše ide). Pored toga, liberali su spremni da daju amnestiju ilegalnim imigrantima, čija je sudbina temeljan ispit vlade. Drugačiji u oba slučaja, pogledi konzervativaca će – ceni se – prevladati, jer politička mudrost preporučuje liberalima da nepopularne stavke ne guraju suviše, bez obzira na temeljna ubeđenja. Ali, pre svih izazova vladi predstoji ekonomski hod po mukama. „Bolno za društvo“, biće balansiranje – smanjenje budžeta i povećanje poreza i taksi.

Veština novog tima biće brzo na probi. Za manje od dva meseca mora da se ponudi sledeći budžet, a za samo desetak dana da se pred parlament iznese fiskalni zakonodavni paket. Potom u ministarskoj borbi sa preponama predstoji politička reforma, pre svega opipavanje može li se uspostaviti pravičniji izborni sistem, proporcionalni način biranja poslanika, kao bolje ogledalo opšteg raspoloženja. Posebno je, a i shvatljivo, nezadovoljstvo Liberalno-demokratske partije, po njenom mišljenju nepošteno ograničene njene stvarne težine na britanskom političkom kantaru. Prema najnovijim podacima dve najveće stranke, laburisti i konzervativci, imale su „u džepu“ 1979. 81 odsto biračkog tela, a 2010. samo 65 odsto.

„Kad aplauzi utihni i šampanjac prestane da se peni dolazi pravi test trajnosti“, piše jedan nešto oprezniji domaći novinar, „kao i za sve vlade, dolaze iskušenja i zamke skandala, ali dvojica na komandnom mostu imaju energiju da se nose, kako liberalno-demokratski lider govori, sa „podvodnim stenama“, mada i brak počet u najboljim namerama može veoma loše da se okonča“. Nik Kleg i Dejvid Kameron deluju kao dobri momci za londonski tango; „svakako ne i ludi da brzo rizikuju nove izbore“, primećuje Observerov uvodničar.