Lov na prošlost

… posle prihvatanja u oba doma parlamenta – dok čeka potpis predsednika države Andžeja Dude (ima tri nedelje na raspolaganju), raspaljuje sudar Poljske i Izraela.

Aveti prošlosti lako bude i oživljavaju nezalečene rane, otkrivaju i tragove neuništenog zlog semena.

Generalna skupština UN je 2005, povodom šezdesete godišnjice oslobođenja (zatiranja) logora Aušvic-Birkenau 27. januar oglasila za međunarodni Dan sećanja na Holokaust. Izrael, od 1951. obeležava i svoj poseban datum sećanja na stradalništvo šest miliona Jevreja između 1933. i 1945, a od 1959. i zakonom je 27. dan meseca nisana ubeležen kao Jom hašoa (biblijska reč za dan uništenja). Ove, po jevrejskom kalendaru 5778. godine, u našoj 2018. to će biti 12. april.

Izrael, kao jedno od posebno značajnih pitanja za jevrejsku naciju – ne samo državu – pažljivo prati plime i oseke antisemitizma širom sveta. Zvanični vladin izveštaj „Trendovi i incidenti 2017“, saopšten javnosti uoči Međunarodnog dana sećanja na Holokaust, donosi detaljan popis i zabrinuto zapaža „stanje u Evropi, posebno u njenim zapadnim delovima, povezano sa uticajem raspoloženja migrantskog talasa“.

Među mnogim detaljima pominje se i nalaz istraživačkog centra Pju iz Vašingtona u osamnaest evropskih država: trideset procenata anketiranih ne žele Jevreja kao suseda, a dvadeset odsto „nisu zainteresovani da bivaju primljeni u njihove zemlje“. Izveštaj beleži da je i novo izdanje Hitlerovog Majn kampfa, sa komentarima, bestseler, „dok su primeri antisemitizma u porastu“, za koje izraelski ministar za dijasporu Naftali Benet kaže da su „opasno gorivo naših neprijatelja u sledećim generacijama“.

Netanijahuova vlada je, naročitim naporom ministarstva odbrane, piše DŽerusalem post, „razvila i upravo stavlja u pogon i izraelsko novo sajber oružje – globalni monitoring sistem za praćenje antisemitskih aktivnosti u čitavom svetu u realnom vremenu, bez obzira na geografsku udaljenost i jezike, a sve putem aktivnih mapa koje će otkrivati onlajn pojave i omogućiti kažnjavanje nosilaca“. Napominje se da je za definiciju antisemitizma primenjen međunarodni standard za pojam holokausta, a zasad se se prate platforme na engleskom, francuskom, nemačkom i arapskom, dok će kasnije uslediti i „pregled’ drugih jezika. Dodaje se da sistem ne uzima u obzir „normalnu kritiku Izraela“. Prema izveštaju sa konferencije za štampu ministra, dnevno je dosad u elektronskom prostoru otkrivano oko „deset hiljada antisemitskih objava i tvitova, sa marginom od deset odsto greške u proceni, na čijem se smanjenju radi“.

Izraelski komentatori zapažaju da je „veća opasnost od formulacije varšavskog zakona (zatvor za upotrebu izraza „poljski logor smrti“) da će zakon imati obeshrabrujući uticaj na istraživanje uloge Poljske u holokaustu, što vodi istorijskoj netačnosti da poljska nacija nije bila umešana“. Ministarstvo spoljnih poslova u Jerusalimu ističe: „Nema zakona koji može da promeni istorijsku istinu“. Ministar za dijasporu Benet je već uputio škole da posvete vreme učenju đaka o ulozi evropskih nacija, uključujući Poljsku, u ubijanju Jevreja za vreme holokausta, „pored činjenice da su Nemci začetnici, planeri i tvorci logora“.

Jerusalimski hram uspomene i izučavanja holokausta Jad vašem, protiveći se novom poljskom zakonu, kao mogućoj mrlji nad istinom o koncentracionim logorima, „svakako nemačkoj tvorevini“, upozorava da su „restrikcije nalaza naučnika u pogledu direktnog ili indirektnog saučesništva poljskog naroda u zločinima počinjenim direktno izvrtanje stvarnosti“.

Ambasada Izraela u Varšavi, apelujući na dijalog, pokušava da umiri žestoke reakcije ogorčenih Poljaka, koje beleže i ekstreme. Jedan od kanala državne televizije je pomenuo da bi mogao da se koristi izraz „jevrejski logori smrti, pošto su u krematorijumima radili Jevreji“, cinično podsećajući da su zatvorenici bili primoravani da pomažu u puštanju gasa u komore.

Poljski radio je preneo vest da je nemački ministar spoljnih poslova Gabrijel u telefonskom razgovoru svom poljskom kolegi Čaputoviču poručio da „može da računa na podršku protiv izvrtanja činjenica“, poput „otrovnih strelica“ da se nacističkim logorima smrti doda i odrednica – poljski. Ponovio je da je „jedino Berlin bio odgovoran za pokušaj istrebljenja Jevreja i kriminalna dela protiv poljskog naroda tokom Drugog svetskog rata“.

Ravnotežu tekstom u Haarecu nastoji da uvede Moše Arens, mašinski inženjer školovan u Americi, politički veteran desničarskog Likuda (rođen u Litvaniji 1925) kao ministar odbrane i spoljnih poslova i ambasador u SAD. Prizivajući vremeplov, opominje da je sadašnju debatu „obojilo sećanje na postojanje veoma raširenog antisemitizma u Poljskoj pred početak Drugog svetskog rata, rasprostranjen tokom rata i nastavljen posle rata“:

„Ali važno je razlikovati ponašanje pojedinaca i grupa od akcija poljske vlade u izbeglištvu u Londonu i armije pod njenom komandom kod kuće. Nemačka vlada, uz punu podršku naroda, sprovodila je Holokaust. U tome joj je pomagala rumunska vlada, tokom okupacije i francuska, kao i poslušni režimi Slovačke i Mađarske, a sem toga i „užarene“ grupe Litvanaca, Latvijaca i Ukrajinaca. I pojedini Poljaci prijavljivali su Jevreje Nemcima i održavali red prilikom njihovog odvođenja u Treblinku. Ali, poljska vlada i podzemna armija nisu saradnici nacista. Otud mogući razlog osetljivosti današnje poljske vlade kad čuje optužbe o saučesništvu holokaustu, mada zakon usvojen u varšavskom parlamentu ugrožava slobodnu raspravu i istraživanje šta se događalo u zemlji.“

Svoje viđenje prilaže i Hanin Zoabi, poslanica Kneseta na Zajedničkoj arapskoj listi. Osudila je zakon izglasan u Varšavi, pre nego što je ukazala da „Izraelci ne treba da budu iznenađeni ponašanjem Poljske, jer i oni odbacuju odgovornost za sve ono što čine Palestincima“.