Mač nad glavom Badredina

Naravno, potpuno je sigurno da je Mustafa Amin Badr al Din (Badredin) mrtav i da je sahranjen u Damasku, ali kako, pa čak i gde i kad je izgubio život, već je deo očekivane slagalice, koju ne ometaju ni zvanična objašnjenja.

Ko je pokojnik i po čemu je zapamćen uopšte nije tajna. Pored svog jednog imena je bio poznat i kao Sami Isa, Elias Fuad Saab, a možda i više kao Said Zul Fikar. Ovo poslednje rečju „said“ je trebalo da ukaže na potomstvo od verovesnika Muhameda, dok je „zul fikar“ bio legendarni mač imama Alija, prorokovog zeta, upravljača islamskim kalifatom od 656. do 661. godine (kad je pred džamijom u Kufi ubijen), čiji su šiiti nepokolebljivi sledbenici.

Prvo je prst – očekivano – uprt na Izrael, prilično poznat po misterioznim pogubljenjima svojih neprijatelja po regionu i svetu, kakva se službeno ne potvrđuju, ali i ne demantuju. Hizbula je brzo povukla svoju prvobitnu verziju i za krivca oglasila „tekfire – ekstremne milicije sunitskih nevernika“. Ne imenujući posebno bilo koju grupu, saopštenje navodi da je „istraga pokazala da je u eksploziji jedne od naših baza u blizini aerodroma kod Damaska, prilikom artiljerijskog bombardovanja, jedna od žrtava bio komandant Mustafa Badredin“.

U svekolikim nagađanjima zanimljiv je šaroliki „spisak verovatnoća“, većih ili manjih, kakav je istraživačima priložio uvaženi telavivski dnevnik Haarec. Na dugoj listi su, uz „ovako ili onako uspešan atentat nekog od sunitskih ustanika“, i ove ponude:

Rivalstvo unutar organizacije Hizbula; „iako omiljen, Said Zul Fikar nije bio budala da ne zna da ima protivnike i u svojim redovima“.

Okružen eksplozivima i stalno u akciji, pa je uvek „moguće da se dogodi ljudski propust ili da se greškom otvori prijateljska vatra“.

Osveta – za šta je izvršilac lako mogao da bude unajmljen – bogate porodice pokojnog libanskog premijera Rafika Haririja, ubijenog 2005; Mustafa Badredin je u međunarodnom tribunalu osumnjičen kao jedan glavnih organizatora.

Umešanost Izraela i pored poricanja iz Jerusalima „ne može potpuno da bude isključena“, kao osveta za smrt, tokom mnogih godina, stotina izraelskih građana i vojnika.

Badredinove ruke su okrvavljene i zbog ključne uloge u samoubilačkim napadima na američku u francusku ambasadu, uz mnogo mrtvih, u Libanu i na baze i državljane Zapada u drugim zemljama početkom osamdesetih godina, sada uveliko prošlog veka, mada je scenario tako zasluženog naknadnog eliminisanja treba jedva neznatno razmatrati.

Kao decenijama „aktivna poluga Irana“, možda je sada Mustafa previše znao i mogao bi da bude zadrška, smetnja u popravljanju odnosa Teherana sa Zapadom.

Pominje se i aktivni nastup Rusije u regionu, koji je drastično promenio ravnotežu snaga na terenu; Putin preuzima ulogu presudno uticajnog brokera u Damasku i – istovremeno – Kremlj ima na umu i bezbednosne brige Izraela, pa „ako se učini da vidi izvesne smetnje za svoju politiku, lako može da ih otkloni, bez imalo žaljenja“.

Pedesetpetogodišnji Mustafa Badredin je imao isuviše neprijatelja da bi njegov ovako okončan pohod dželata bilo koga iznenadio. Pitanje je samo da se razjasni – zaključuje Independent – ko je u ovom turbulentnom svetu uspeo da ga zaustavi: „U smrti, koliko i u životu, obavijen misterijom i intrigama, ovaj čovek je odgovoran za silne najspektakularnije okrutne zločine na Bliskom istoku.“

Samo jednom je pred sudom odgovarao, kad je u Kuvajtu uhapšen zbog bombaških napada pre više od tri decenije i kao Elias Fuad Saab osuđen na smrt, ali ga je iz zatvora izbavila invazija Sadama Huseina 1990.

Tužilac Specijalnog suda za Liban u slučaju ubistva Haririja svojevremeno ga je predstavio kao „neuhvatljivi zao duh“.

Isuviše dugo se pritom, kako su ga opisali dobri znalci, uz sve smrtonosne poduhvate komandant „svetih ratnika, spremnih da budu žrtve“ vozao u mercedesu obalom Bejruta, ulicama Džunije, istočnog (hrišćanskog) dela grada, gde je posedovao stanove i radnje, predstavljajući se kao prodavac skupog nakita, a po saznanju najupućenijih, imao je i trinaest ljubavnica, muslimanki i hrišćanki.

Jedan kolumnista je sumnjičavo napisao da na Bliskom istoku u nešto treba verovati samo kad se zvanično demantuje, oslanjajući se na staru kultnu britansku TV seriju o političarima. Ovom prilikom takvo uputstvo ne važi. Mustafa Amin Badr al Din je posečen mačem kojim je dugo sam mahao.