Medeni mesec

Pogledajmo, od manjih aktera, a većih iznenađenja. Zoran Janković, sa samo šest nedelja u političkom poduhvatu – kad je je osnovao stranku Pozitivna Slovenija – pobedio je stare igrače, „ogrezle u politiku“, jednostavnom kartom. Nije se većina naglo odlučila sa skrene „levo od centra“, već iskazuje poverenje u proverenog i uspešnog u poslu, tvorca trgovine Merkatora i, zatim, gradonačelnika Ljubljane, proverenog u dva mandata. Potrebe i brige građana, čini se, više mobilišu u zajednički imenitelj od ideoloških ubeđenja, koja se ostavljaju za „kućnu upotrebu“, ako je vreme da se traži mesija za nasušne potrebe.

Predizborna istraživanja pokazivala su izrazitu prednost po kojoj je Janez Janša, sa svojim „desnim centrom“ viđen za premijera, što je liberalne mislioce činilo veoma zabrinutim pred mogućim povratkom „autoritarnog demagoški radikalnog populizma, opremljenog nacionalizmom i ksenofobičnom retorikom“ u delikatnom času opštih evropskih iskušenja. Ishod je drugačiji.

U Hrvatskoj je HDZ drastično kažnjen; doživeo je debakl najpre sopstvenom zaslugom. Od stvaranja države, sa izuzetkom Ivice Račana (2000 – 2003) kao premijera iz redova socijaldemokrata, sve vlade su pripadale partiji, sada katastrofalno poraženoj, iako su Zagreb privele u Evropsku uniju. Pristupni ugovor devetog decembra potpisaće u Briselu odlazeća vlast, uz predsednika Ivu Josipovića. Skandali, korupcija, bivši lider Ivo Sanader pred sudom, posrtanje ekonomije, prepunili su čašu i potopili Hrvatsku demokratsku zajednicu. Uzalud se potpredsednik partije Vladimir Šeks teši: „HDZ je gubio na anketama, ali dobijao na izborima“. Zoran Milanović sa socijaldemokratama i Kukuriku koalicijom političkim nokautom protivnika sigurno nije osigurao bezbrižnu vlast. Većina Hrvata odlučila je da u osetljivom času prizove drugačiji recept, koji u u sasvim različitim uslovima treba da se potvrdi.

Sasvim drugačiji i mnogo složeniji je slučaj Rusije i tamošnjeg izbornog ishoda, šestog glasanja za Dumu od nestanka Sovjetskog Saveza. Za stroge posmatrače pobeda Jedinstvene Rusije Vladimira Putina je ravna porazu, iako bi po zapadnim merama dobitak na ivici pedeset odsto glasova bio ravan trijumfu. Dosadašnja potpuna parlamentarna prevlast, kakva je ostvarena 2007, sa uspavljujuće dvotrećinske svedena je na prostu ili – dotle ide Volstrit žurnal – „čak i na mogućnost da će za formiranje vlade možda biti potrebna i koalicija“. U brojkama Putinova partija je pre četiri godine dobila skoro četrdeset pet miliona glasova; sada čitavih dvanaest miliona manje. Strogo kontrolisana Republika Čečenija je zapaženi izuzetak: odatle je revnosni Kadirov izvestio Moskvu da je 93 odsto građana izašlo na birališta, a 99,47 odsto njih je glasalo za Jedinstvenu Rusiju.

Jedan britanski izveštač nalazi da je „dobar deo birača pokazao znake umora Putinom i njegovim sistemom upravljane demokratijom, jer im nije ponuđena nikakva alternativa, u poređenju sa vremenom kad je sadašnji premijer bio predsednik države, koji je „kao pravi mužik podigao Rusiju na noge posle anarhije devedesetih“. Izneverene su nade u kvalitativne promene i slobodnije političko nadmetanje, koje su zaostale za poraslom kupovnom moći srednjeg staleža, a sad još i obične građane stiže stezanje kaiša, uz mnoštvo korupcionaških skandala, što se sve potkopava Jedinstvenu Rusiju i njenog prvaka, koji je pažljivo – primetio je AP – na vrh kandidatske liste svoje partije upisao Dmitrija Medvedeva, šefa države.

Najkritičniji strani poznavaoci prilika smatraju da „ovi izbori ne izlažu opasnosti planove Vladimira Putina da ponovo postane predsednik Rusije (proleće 2012), ali pokazuju porast zasićenosti nezasitom korupcijom, krhkom privredom potpuno zavisnom od izvoza energenata i političkom stagnacijom“.

Moskovski politički analitičar Dmitrij Oreškin iznosi svoje, domaće viđenje: „Vladimir Putin je prestao da bude čarobnjak, koji upravlja dirigentskim štapićem. Njegova popularnost je u opadanju i to stvara neobičnu i potencijalno opasnu situaciju. Nikad nismo videli da Putinove dilove sa političkim protivnicima. Znamo ga kad mu je popularnost rasla i bila na vrhuncu, ali nikad kad je opadala“. Medeni meseci se, i u politici, različito završavaju ili tek počinju.