Mediteranske varnice

Obe strane – naravno – kazuju da štite više nacionalne interese i ponos, ali su trenutno ogromna materijalna dobra, gas i nafta u dubokoj vodi, opasna varnica koja se raspaljuje u neugašenom helensko-osmanskom nadmetanju.

Smirenija uputstva još ne stišavaju uzavrele viteške strasti. Takav je, recimo, savet Panajotisa Cakonasa, direktora programa za čuvanje bezbednosti u Fondaciji za evropsku i spoljnu politiku (ELIAMEP) u Atini, koji razumno kaže: „Ako dve zemlje ne mogu da se slože, spor treba da iznesu pred međunarodni sud, koji će povući liniju razgraničenja.“

„Nešto moraju da žrtvuju i Grčka i Turska da bi se pronašao realan kompromis“, dodaje i Janis Papadimitriu, komentator Nemačkog radija, „ma koliko je zakon u sadašnjem sporu u istočnom Sredozemlju na strani Atine.“

Države se spore oko povlačenja linija ekskluzivne ekonomske zone u moru (time i korišćenja tog izvora blaga), koju je Konvencija Ujedinjenih nacija iz 1982. odredila da mogu da se protegnu na dve stotine morskih milja od obale. Ankara nije potpisnik ovog dokumenta, ali brojni pravnici smatraju da je po ustaljenom običajnom pravu, ipak obavezna da ga poštuje.

Kako je istočni Mediteran svojevrstan „zajednički stan“ mnogih država, ekskluzivne ekonomske zone u njemu višestruko se preklapaju, pa su sve više izvor nerešenih pristupa bogatstvu. Idealan ključ podele mogla bi da bude poslednja reč svetskog suda iz Haga, pod uslovom da svi prihvate njegove odluke i poštovanje istine da more nije pojedinačno vlasništvo, sem – naravno – prava na najviše dvanaest (morskih) milja teritorijalnih voda, ali i tu se nailazi na zamke (na primer grčko ostrvce Kastellorizo je udaljeno od obale Turske dva, a od Atine šest stotina kilometara).

Američki geolozi su još pre deset godina procenili da na otvorenom moru u istočnom Mediteranu, samo prema obalama Izraela, Gaze, Kipra, Sirije i Libana, zalihe gasa dostižu 3.455 milijardi kubnih metara, a nafte 1.75 milijardi barela.

Apetiti svih komšija su, doda li se i Turska, razumljivi, a megdan interesenata u podeli kolača – opet očekivano – najžešći je između Ankare i Atine, koje se nadmeću na suprotnim stranama trke za razvoj korišćenja energetskih izvora istočnog Mediterana. Bi-Bi-Si pedantno slika raspored:

Kiparska vlada, Grčka, Izrael i Egipat su se udružili i njihove isporuke će u Evropu ići podmorskim gasovodom dugačkim dve hiljade kilometara. Pored toga sastavljen je i istočnomediteranski Gasni forum više država, ali bez Turske (ljutita Ankara uzvraća da neće ostati praznih ruku u eksploataciji mediteranskih sirovina).

Turska je prošle godine počela dubinsko bušenje zapadno od Kipra, a novembra 2019. je sa Tripolijem potpisala ugovor o stvaranju ekskluzivne ekonomske zone, koja se proteže od njene južne obale do kopna Libije, uz najavu o skorom zalaženju u grčki zaštićeni prostor oko Rodosa i Krita.

Usledili su protivudarci. Početkom avgusta Atina i Kairo su se sporazumeli o svojoj zajedničkoj ekonomskoj zoni, koja – preseca tursko-libijsku putanju.

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan stavlja istočni Mediteran u središte svojih geopolitičkih slagalica, posebno – zapaža magazin Špigel – patriotskim pokličom o zaštiti „plave otadžbine“. Istovremeno, to mu dobro dođe da svojoj javnosti skreće pažnju sa domaćih problema, ekonomskih političkih i umanjene lične popularnosti. „Teritorije sredozemnog regiona određene su 1923. sporazumom u Lozani, ali Erdogan više ne želi da prihvati tadašnja rešenja“, beleži analitičar nemačkog nedeljnika, pa tvrdi da je njegova zemlja oštećena načinom na koji su povučene granice i s tim se nikako ne miri.

U atinskom dnevniku Katimerini, Nikos Konstandaras ovako opisuje nastalu situaciju: „Iskustvo nam pokazuje da Turci ne blefiraju. Mi Grci smo naučili da čitamo njihove namere. Znamo da prvo oprobaju vodu u koju ulaze, proveravajući crvene linije međunarodne zajednice, sve do trenutka kad ih pređu. Onda se svi suočavamo sa svršenim činom, koji ma koliko da je nezakonit, u Ankari smatraju da je njihovo pravo neupitno. U tom duhu predsednik Erdogan čini velike napore da sebe predstavi i vidi kao naslednika sultana – osvajača.“

Ministar spoljnih poslova Turske Mevlut Čavušoglu, podseća Grčku da je parlament u Ankari još 1995. poručio da bi pokušaj Atine da proširi teritorijalne vode na dvanaest milja (što je nedavno učinjeno na jonskoj obali) u Egeju bio smatran za „casus belli“.

Hronike beleže da su odnosi Grčke i Turske zapamćeni po menama neprijateljstva i mirenja, otkad su Grci stekli nezavisnost od Osmanskog carstva 1830. Dve države su se suočile otad sa četiri velika rata, čak i razmenom stanovništva, ali i periodom prijateljstva krajem dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka (u vreme Elefteriosa Venizelosa i Mustafe Kemala Ataturka) i poleta normalizacije započetog 1999. „zemljotresnom diplomatijom“ (prethodna prirodna nesreća Turske podstakla je proces), dok je 1996. tokom dramatične noći, u poslednji čas sprečen rat oko Imie (Kardaka na turskom), dve nenaseljene stene u Egeju, obično korišćene za ispašu koza.

Do danas nesloga, nalazeći nove forme, ne popušta, nekad i hodom po ivici noža.