Mete Omara Matina

Gorka istina i optužba, teška kolika je i krivica sumanutog Omara Sadika Matina, koji je nemilosrdno pobio najmanje pedeset ljudi, sledi već u prvoj rečenici izveštaja o pokolju: „Zbog vašeg neprestanog protivljenja da se zabrani slobodna prodaja ubojitog vatrenog oružja, teroristi – poput ovog umobolnika – mogu slobodno i po zakonu da kupuju naprave za ubijanje i tako je počinjeno i ovo, najstrašnije masovno ubistvo u istoriji Sjedinjenih Država“.

Udruženje NRA je u Njujorku osnovano još 1871. godine kao neprofitna organizacija, koja se zalaže za dozvolu građanima da se naoružaju. Drugi amandman ustava SAD navodi da „pravo svakog Amerikanca da poseduje i nosi oružje neće biti prekršeno“, pa čuvari te „svete odredbe američke građanske slobode“ smatraju da su ovlašćeni čuvari nedodirivog nacionalnog nasleđa. Prema jednom, istina par godina starom popisu švajcarskih istraživača sitnog oružja (veruje se da do danas nema većih odstupanja), „u Americi se – gde živi oko pet odsto stanovništva naše planete – nalazi od trideset, čak do pedeset procenata svekolikog vatrenog oružja, koje poseduju obični građani u čitavom svetu“.

Kriminolog Adam Lankford sa univerziteta u Alabami, uz napomenu da je Amerika mimo ostalog sveta po mnogo čemu – od institucija do vlastite tradicije – ne tako davno je sabrao da su, među 178 država, SAD na prvom mestu po ličnom vlasništvu oružja po glavi stanovnika. Njegov nalaz iz 2007. beleži 270 miliona komada vatrenog oružja u američkim domaćinstvima, što znači 89 različitih cevi na svakih stotinu stanovnika. Na tabeli sledi Jemen, sa skromnijih – 54,8. U toj akademskoj računici, na koju je prošle godine podsetio Los Anđeles tajms, našla se i Srbija, na petom mestu. Američka „puščana kultura“ je duboko ukorenjena u ideji da je rasprostranjeno posedovanje oružja bedem protiv opasnosti od nasilja, smatra profesor Lankford, dodajući da se takvo shvatanje čvrsto održava što potvrđuje i rezultat istraživanja po kome većina – 65 odsto Amerikanaca – veruje da njihovo pravo da poseduju lično oružje nije u pitanju, nego prirodno stanje „kako bi narod učinio sposobnim da se sam štiti od nasilničkih napada“.

Mnoga upozorenja da više oružja ne znači bezbedniji život građana nemaju dovoljan učinak. Istraživanje Frederika Lemiea sa Univerziteta Džodrž Vašington očito uzalud pokazuje da je spisak masovnih ubistava u Sjedinjenim Državama u prošlih desetak godina daleko nadmašio broj sličnih zločina u bilo kojoj drugoj zemlji. Profesor posebno ističe uzajamnu vezu: sredine sa više vlasnika oružja, više su izložene masovnim ubistvima, a nikako zaštićenije od takvih stradanja. FBI je 2008. godine „masovno ubistvo“ dijagnozirao kao smrt četiri ili više žrtava u jednom incidentu i na jednom mestu. Od pre tri godine definicija je promenjena, pa je to akcija u kojoj je napadač aktivno uključen u ubijanje ili pokušaj ubistva na mestima gde se nalazi više ljudi. Administrativne formulacije, naravno, ne menjaju stvarnost. Rasprave o privatnoj opremljenosti oružjem se potpaljuju i jenjavaju, kao i pokušaji promene zakona ili bar većeg ograničavanja korišćenja „alibija“ iz Drugog amandmana.

U Senatu SAD u decembru prošle godine, recimo, glasanjem je odbačen predlog, pa i kad je pet dana kasnije ponovljen, kojim bi se sprečilo da osumnjičeni za terorizam mogu da kupuju oružje i eksploziv. U januaru 2016. predsednik Barak Obama je, koristeći svoje nadležnosti, propisao mere za sprečavanje oružanog nasilja, koje predviđaju bar strožu federalnu proveru većine kupaca smrtnosne robe.

Prema agencijskim izvorima „u Americi ima skoro šezdeset hiljada dilera oružja, koji nude asortiman različitih kalibara“. Omar Matin je bio jedan od mušterija, ali ni dve provere službi bezbednosti da je naklonjen radikalnom islamu i terorizmu nisu utvrdile ništa sumnjivo. Islamska država ga je pohvalila kao „vojnika kalifata“. Američke vlasti još utvrđuju da li je bio regrut Al Bagdadija ili „poremećeni pripadnik lokalnog društva“.

Eksperti objašnjavaju da masovne ubice sve više koriste oružje, a ne bombe, čije je spravljanje komplikovanije i opasnije. „Mnogo je lakše otići u radnju i kupiti gotovo oružje“, kaže profesor Džejms Adams Foks, „a sem toga ono zločincima daje više taktičke kontrole i pruža patološko zadovoljstvo moći“. Eksploziv ubija u trenutku, često i ubicu. U međuvremenu – pišu američki mediji – škole, biznis kompanije i druge organizacije iznajmljuju specijaliste za obuku zaposlenih kako da se ponašaju u slučaju opasnosti, a ne da se sakrivaju ispod stolova i iza vrata, nego čak i da uzvraćaju vatru. Cinično je saznanje da je ubica iz Orlanda, kako se čulo, upravo radio u preduzeću za pružanje takvih usluga.