Minaret Istanbula

Erdogan najavljuje i priprema i treći most između Evrope i Azije i još jedan džinovski aerodrom bosforskog megapolisa. Predsednik vlade je ranije bio gradonačelnik Istanbula, pa otud mogu da budu razumljivi temelji „testamenta“, kojim se odužuje svojoj prvoj ljubavi.

Veze sa Istanbulom su duboke, upućuje Fajnenšel tajms: „Bivši gradonačelnik čuva svoju adresu na brdu sa azijske strane i u gradu provodi najveći deo vremena, a poslove premijera obavlja ne iz prestonice Ankare, već iz kancelarije u Dolmabahče palati, u kojoj su obitavali sultani i gde je utemeljivač moderne turske države Mustafa Kemal Ataturk 1938. umro.“

Nemilosrdni kritičari optužuju Redžepa Taipa Erdogana sadašnjeg prvog ministra i vođu umerene islamske Partije pravde i razvoja, koja je od 2002. u tri mandata na vlasti „da gradi spomenike sam sebi“ i napominju da se pribojavaju da se „njegovi grandiozni planovi proturaju uz nedovoljnu proveru“.

Niko, čini se, od analitičara ne spori da je, od odlaska Ataturka, Erdogan u Turskoj „najubedljivija politička ličnost i najimpresivniji lider“. Svi ukazuju da dugoročni premijer, uz kolataralne neimarske poduhvate, kao politički projekat priprema sopstveno predsedničko ustoličenje, izbor 2014. na mesto šefa države sa vladarskim, poput Amerike ili Francuske, a ne samo ceremonijalnim pravima. Neki nameru opisuju i kao anadolski fenomen „putinizma“ – izvodeći termin iz primera predsednika Rusije – po kome je „plan Erdogana da promenom stolice, premijerske u predsedničku, postane lider sa najdužim stažom službovanja u turskoj istoriji“.

Za ovakvu zamisao potrebna je promena ustava Republike, da bi se stekla vladarska ovlašćenja, ali i pravilnika Erdoganove Partije pravde i razvoja, kako bi se ukinula ograničenja u broju mandata, koji članovi stranke mogu da koriste obavljajući javne dužnosti.

Krajem septembra Partija pravde i razvoja održaće – kako se saopštava – kongres obnove, na kome će Erdogan napustiti predsedničko mesto i redizajnirati stranku. Naravno, očekuje da će prilagođavanje značiti dalju vernost ocu osnivaču. U Velikoj narodnoj skupštini za ustavne promene neophodna je dvotrećinska većina, od koje koje vladajuća stranka „za korak kratka“, pa za opšti referendum – koji će moguće konačno suditi – treba obezbediti siguran kredit.

Impesivan privredni napredak zemlje (u tabeli londonskog Ekonomista udvostručen BNP po stanovniku), koji sa 5,5 procenata prosečnog ekonomskog rasta u prošloj deceniji potvrđuje mesto u „visokom društvu“, sigurno je najbolja legitimacija, koju samo dotiče, ali ne davi svetski potop, koji je u poslednjih godina naročito pogodio evropske obale Mediterana.

Težak teret je višedecenijski unutrašnji rat sa Kurdima, iz koga se nalazi konačni politički izlaz, a sudari oružjem – sa sirijskim požarom u susedstvu – sve više dižu nacionalnu temperaturu. Raniji racionalniji razgovori nepomirljivih, obavljeni u Norveškoj, više nemaju pomiriteljsku upotrebu. Istovremeno, ni trajna rana, nedovoljno ojačali izrazi slobodnog iznošenja mišljenja najbolje se, možda, primećuju po broju novinara u zatvorima; osamdeset do stotinu, pouzdani su nalazi agencija. Čak jednog poznatog pijanistu čeka suđenje, a preti mu osamnaest meseci zatvorske kazne, pošto je na Tviteru citirao nekoliko stihova Omara Hajama, persijskog pesnika jedanaestog veka, koji – kako je optužen – „izlažu ruglu islamsku viziju nebeskog poretka, čime počinitelj javno vređa verske vrednosti“.

U isto vreme anketa fondacije Tavak pokazuje da je podrška pristupanju Turske EU pala na niske grane od samo sedamnaest procenata. Prepolovljena je prema raspoloženju od pre godinu dana, a sasvim se udaljila od 2005. kad je iznosila rekordnih 78 odsto.

Domaći Erdoganovi sekularni protivnici tvrde da se premijer „vraća svojim islamskim korenima“, računajući na „pobožni nacionalizam krajnje desnice i konzervativnih birača“ i da vidljivo postaje autoritaran. Pred prošlogodišnje parlamentarne izbore Erdogan je otkrio, kako je sam nazvao „ludi projekt“: zamisao o prokopavanju pedeset kilometara kanala između Mramornog i Crnog mora, po ceni od deset milijardi dolara, kako bi se smanjila gužva od prolaza tankera Bosforom“. Ideju o ovakvom kanalu, našli su istoričari, „ustvari prvi su imali sultani pre više vekova“.

I Erdogan je ju je ostavio za drugo doba. „Na umu je džamija kojom će mu ime ući u turski panteon“, pokušava da čita premijerove misli jedan izveštač iz Istanbula, uveren da je dovoljno vidovit da tumači stvarnost.