Miris Tunisa

Građanima se jednostavno „prelila čaša“. Otud nema predvodnika, čak ni političkog govornika „nove zore“, kojoj se Tunišani nadaju, ali se i pribojavaju da vakuum vlasti ne ispuni nagodba – samo nepotpuna popravka života, uz dalja obećanja – sa neiščupanim korenima bivšeg režima. Ogorčeni demonstranti su „čistim srcem“ srušili Ben Alija; bez pravog tribuna, koji bi preuzeo ključeve vlasti. Otud neizvesnost i opreznost u predviđanju granica daljeg raspleta. Niko, ipak, ne proriče „širi pad domina“.

Mnogima na različitim stranama arapskog prostranstva, tuniski revolt je svakako svojevrsna, kako sažima Al džazira – „inspiracija i trenutak nade za svet podanika, koliko i opomena uljuljkanim vladarima, kojima je poslednji čas da shvate da i njihov opstanak nije trajno garantovan“. Blaga popuštanja, kao potvrda, samo su sporadična.

Zajednički imenitelj tegoba je jednostavan: visoka nezaposlenost, frustracija mlade generacije, skupoća, naročito osnovne hrane, poput hleba, ulja ili šećera, socijalne razlike i nepravde, siromaštvo većine, skučena opozicija i slobodna javna reč, policijska stega, manjak političkih reformi. Tunis je, uostalom, „pukao“ kad je život izgubio visoko obrazovani, 26-godišnji Mohamed Buazizi, koji je bez policijske dozvole na ulici prodavao voće i povrće.

Prošlih nedelja zabeleženi su mnogi protesti, a poslednjih dana i žrtvena samoubistava – tragična, na žalost ili sprečena – nezadovoljnika u više arapskih država, kao tuniska opomena: od Rabata u Magrebu, rasuta prema arapskom Mašriku. „Definitivno se oseća strah u vazduhu, jer su mnogi među bližim i daljim tuniskim susedima u još lošijoj situaciji, a kad se govori o ekonomiji, Egipat gore stoji od Tunisa“, kaže Magdi Sobhi, ekonomista u istraživačkom centru kairskog Al ahrama.

Arapski državnici uzdržano, uglavnom diplomatski učtivo, podržavaju „izbor naroda“ Tunisa, pri tom bez osude dojučerašnjeg gospodara. Ali, Moamer Gadafi je jasno stao na stranu Ben Alija, okrivljujući Tunišane za „izazivanje nasilja“.

Analitičari, s druge strane, zapažaju fenomen „autokratskih i ostarelih lidera“ u regionu. Kao primere beskrajno dugih mandata, obično, pominju libijskog pukovnika od 1969, Ali Abdalu Saleha, u Jemenu od 1979, predsednika Egipta Hosnija Mubaraka od 1981, ali i Butefliku (1999) u Alžiru, a i druge formule trajne vlasti – porodične (Asadi u Siriji, sa oca na sina) ili dinastičko preuzimanje (okoštala saudijska kraljevska loza potomaka utemeljivača).

Ben Ali je dugo opstojavao u posebnom zaklonu. Isticana liberalna ekonomija, legitimacija čistog sekularizma i strog obračun sa radikalnim islamizmom, kao zašitnička oblanda pred Evropom i Amerikom, prikrivali su grubi despotizam. Al džazira to naziva „tiranijom po spretno korišćenom modelu“.

Profesor Mark Levin sa švedskog univerziteta u Lundu je zabeležio i univerzalniju opasku, koju je američka državna sekretarka Hilari Klinton skorijih dana iznela u susretu sa domaćim državnicima u Dohi. Govorila je o režimima čiji „temelji tonu u pesak, a koji će – pretpostavlja se – nestati, ako se ne dogode reforme“.

U Tunisu je probijena psihološka barijera za dobro slobodnijih misli i opozicionih pokreta u regionu, ocenjuje opšti dobitak Shadi Hamid istraživač Bruking instituta. Tunižani veruju da bar počinju da slobodnije dišu, a ljudi – još sa ulice – poručuju da se ne mire da je prvi politički korak, privremena vlada nacionalnog jedinstva Mohameda Ganušija „prepuna starih lica“, kakav je i sam premijer, preuzet od Ben Alija.

Odmereniji prosuđuju da „nova vlada, ograničenog trajanja, ima vrlo malo vremena za učinak, bilo dobar ili loš“. Njoj, zapravo, pripada da obnovi miran život. Predsednički izbori kroz dva meseca pobedniku daju priliku da sastavi dugoročnije ministre po svom ukusu. Ali, pre svega, ko će biti taj novi šef države? „Tunis se oslobodio diktatora, ali još nije diktature“, poslužio se izveštač londonskog Gardijana rečima posetioca interneta, za svaki slučaj.