Monasi Meteore

Meteora, monaška zajednica u srcu zemlje, Grcima je svetinja gotovo ravna Atosu. I u srpskom sećanju valjalo bi da bude veoma značajna.

Sveta gora strogo čuva svoj mir nedodirljivim granicama „božanske autonomije“. U Meteori, kad se zatvore manastirska vrata, kaluđeri su isto tako zaštićeni od ovog sveta.

U visinama zaštićeni su od ovozemaljskih uznemiravanja i iskušenja, a i prepada pljačkaša ili nezvanih gostiju. Ipak, zapamćeno je da je 1616. Arslan, beg iz Janjine, sa svojim askerima – stoji u hronikama – „na prevaru uspeo da upadne u Veliku Meteoru, opljačkao je manastir i pobio nekolicinu kaluđera“.

Od 1923. se duhovnici penju stepenicama koje su po škrto određenom radnom vremenu otvorene i za hodočasnike i turiste.

Tragovi monaškog života na šiljatim, često nepristupačnim stenama, stotinama metara iznad doline vode bar do jedanaestog veka. Prvi kaluđeri živeli su u pećinama, prirodnim udubljenjima ili staništima uklesanim u kamen. Kasnija stoleća i opredeljenje za zajedništvo u molitvi donela su dvadeset manastira na vrhove Meteora, ne tako retko skrivene maglom. Danas ih ima šest, a dan je, prema tipiku, podeljen na sate za molitvu, rad, počinak i učenje. U dva manastira su monahinje.

Kad je 1908. jedan vredni grčki istraživač osvojio poverenje kaluđera, koji su ga podigli na svoje visine, nastalo je kapitalno delo posvećeno ovoj monaškoj zajednici koje je u potpunosti, u četiri toma, objavljeno mnogo kasnije, tek posle njegove smrti.

Najveći, manastir Preobraženja ili Velika Meteora, na 613 metara iznad „zemaljske pučine“, otkad ga je 1344. utemeljio Atanasios – dolazeći sa Atosa i (po legendi) na visinu uzdignut na leđima orla – uzor je trajnom uređenju života i drugih kaluđerskih zajednica. Sa prvim igumanom sa Svete gore stigla su još četrnaestorica monaha.

Beleške upućenih u naše starine, ne sa manje uvažavanja, detaljno govore o Joasafu, nasledniku Atanasiosa kao igumana, srpskom monahu, potomku loze Nemanjića, koji ostavlja posebno značajan pečat Velikoj Meteori. Monah Joasaf je pre uzimanja rize vladao Tesalijom kao Jovan Uroš, sin Simeona Uroša, polubrata cara Dušana. Revnosni istraživač ovako je zabeležio istoriju i životni put monaha Joasafa: „U bici na Marici izgubio je život car Uroš, sin cara Dušana. Uroševom smrću prestaje u centralnim oblastima vladavina Nemanjića. Ali, Uroš nije bio i poslednji član porodice Nemanjića. Daleko na jugu prostranog Dušanovog carstva, u Trakiji, okončao je dane, kao miran monah, Joasaf, poslednji izdanak loze Nemanjića. Bio je sin Siniše, polubrata Dušanovog, rođenog u braku kralja Stefana Dečanskog i grčke princeze Marije Paleologove, rođake vizantijskih careva i ćerke prefekta solunskog. U novoosvojenim krajevima na jugu, Dušan je postavio Sinišu za suvladara, a kasnije je on tu neograničeno vladao, nazivajući se carem Srba i Grka i slavnome imenu Nemanjića, svojih srpskih predaka po ocu, pretpostavljao je ime vladajuće dinastije u sjajnoj prestonici na obalama Bosfora, potpisujući se sa Simeon Paleolog. Za njegovog sina Jovana, kasnije monaha Joasafa vezana je izgradnja najznačajnijeg manastira na vrhovima Meteora, planinskih gromada u srcu Tesalije. Meteori znače manastiri u vazduhu i oni zaista kao da lebde nad nebom Tesalije. Smelije su zamišljeni sagrađeni ti manastiri od skoro nedostupnih zamkova moćnih feudalaca i vladara srednjevekovne Evrope, a izgledaju kao gnezda koja su orlovi savili na nedostižnim visinama.“

Joasaf se pamti kao drugi ktitor manastira Velika Meteora. Zabeleženo je kako je „blagodareći njegovoj širokogrudosti i pomoći njegove sestre Angeline, koja je u prvom braku bila udata za Tomu Preljubovića, despota epirskog, a u drugom za Italijana De Bubidelmontea, manastir Preobraženja postao najbogatiji i najznačajniji u kompleksu Meteora.“

Zadužbinsko delo Joasafa je kapela, koja je krajem petnaestog veka oslikana freskama. Kasnijim proširenjima kapela se utopila u novu veliku crkvu. U riznici se čuva različita Joasafova ostavština, pa i svetovni dokumenti dok je još bio Jovan. Tu su i ikone koje je darovala Joasafova sestra Marija Angelina. Na jednoj je, kraj nogu Bogorodice sa Hristom u naručju mala figura donatorke koja kleči. „Natpis do nje jasno nam govori da je to Marija Angelina Paleologova, dakle unuka Stefana Dečanskog“, zabeleženo je.

Pred šarolikom masom posetilaca, uvek pomalo nepoverljivi kaluđeri koliko nerado otvaraju riznice toliko i ne pričaju previše. Vekovima su učili da zaziru od vlasti, a i od previše znatiželjnih gostiju.