Monaška metla

Čišćenje hrama posle praznika po gregorijanskom kalendaru, 25. decembra, i priprema za svečani datum po julijanskom, 7. januar, završilo se intervencijom palestinske policije naoružane palicama, a niko nije uhapšen – kako je kasnije saopštio potpukovnik Haled Tamimi – “samo zato što se radilo o božjim službenicima”.

Upravljanje najznačajnijim mestima u Jerusalimu i drugde odavno je podeljeno među hrišćanskim crkvama u Svetoj zemlji neprobojnim linijama “hladnog rata”: granice idu duž podova, zidova, prozora i krovova bogomolja. Naslonjene merdevine na “tuđ” zid da bi se oprao “svoj” prozor bivale su dovoljan casus belli.

Grčka pravoslavna patrijaršija Jerusalima od 451. godine, posle onih u Konstantinopolju, Aleksandriji i Antiohiji, četvrta je u redu starešinstva istočnog hrišćanstva. Brine o najvećem delu svetinja u Svetoj zemlji ili najviše procenata upravljačkih prava. U vitlejemskoj Crkvi Hristovog rođenja suverenitet dele Grci, Jermeni i franjevački katolici.

Ovog puta zaratili su pravoslavci među sobom. Dok je stotinak duhovnika zajednički čistilo patos bogomolje, čija istorija počinje u četvrtom veku i posle svih razaranja, zemljotresa i požara, danas je jedan od najstarijih neprekidnih živih hramova, revnosni jermenski kaluđer primetio da je jedan Grk metlom zašao na tuđu teritoriju. Usledila je razmena teških reči, za druge ljude bi se reklo – psovki, i odmah zatim nastupilo je opšte gušanje.

Pre četiri godine u istoj situaciji bilo je sedmoro ranjenih, a zna se za davnije i nemilosrdnije okršaje, okončavane mrtvima. U zapisima stoji da je 1853. poginulo nekoliko pravoslavnih monaha u sukobu oko toga u čijim rukama će biti ključevi glavnih vrata crkva, kao i zbog nestanka srebrne zvezde koja je označavala tačno mesto rođenja Hrista“. Ruski car Nikolaj Prvi potom je iskoristio kao bogomdani povod da otpočne Krimski rat protiv saveza Francuske, Britanske imperije, Osmanskog carstva i Kraljevine Sardinije.

Prva crkva nad pećinom Hristovog rođenja, koju su podigli car Konstantin i njegova majka Jelena osvećena je 339. godine, a porušio ju je Justinijan 530, da bi sagradio mnogo veću, zapravo osnovu današnje. U dokumentima Sinoda Jerusalima iz devetog veka stoji da su “u svom osvajačkom pohodu Persijanci 614. godine ovu hrišćansku bogomolju poštedeli uništenja, pošto su bili zadivljeni oslikanom predstavom mudraca sa Istoka u oltaru”.

Hatišerif 1852. je, konačno, precizno odredio mirnodopski raspored i nadležnosti. Recimo, petnaest kandila nad najsvetijim mestom u kamenom udubljenju, iznad krakova srebrne zvezde u pećini, ovako su raspoređena: šest grčkim pravoslavcima, pet Jermenima, četiri katolicima franjevačkog reda.

Za svaku promenu, čak i najmanju popravku potrebna je saglasnost sve tri strane. Tako, posle prošle obnove pre više od sto pedeset godina, krov već dugo prokišnjava i opasno ugrožava čitavu crkvu, strukturu građevine, mozaike i freske, noseće drvene grede i električne instalacije.

Palestinska uprava je 2010. oglasila višemilionski (dolarski) najneophodniji program obnove. Stručnjaci upozoravaju da je hitan postupak preko potreban jer, “čak i slabiji zemljotres bi najverovatnije bio katastrofalan”. Nedostaje da se ostvari kritičan dogovor međusobnog sumnjičavih čuvara mesta Hristovog rođenja. Crkva pripada listi svetske baštine, pa se ulažu diplomatski napori da od krova počne građevinska saradnja grčko – jermensko – katoličkog trojstva, kakva se nije dogodila skoro hiljadu godina.

Na drugim mestima, kad se traži novac, priložnici se ne nalaze lako. Tvrde upućeni: u Vitlejemu svaki sustanar bi rado da samo on da, a drugi ne; računaju, tako bi onda počeli da osvajaju potpunija vlasnička prava.

Dugoročnije ovozemaljske grešne pomisli ili računice, međutim, zaboravljaju se božićnih dana.

Stolećima na Badnji dan šestog januara, grčki patrijarh Svetog grada i cele Palestine, Sirije, Arabije i Jordana, jašući na magarcu stiže pred Crkvu rođenja. Moderno doba je jedino magarca zamenilo luksuznom limuzinom. Kolona krene iz starog grada u Jerusalimu na put od jedva deset kilometara, koliko ima do Vitlejema. Uz patrijarha su svi mitropoliti i episkopi, sveštenstvo – grčko i rusko – i vernici, palestinski pravoslavci i ono malo Grka, koliko ih još ovde živi. Posle desetak minuta, na pola puta, na bregu, u manastiru svetog Ilije, zaustavljaju se da predahnu, “kako je oduvek bilo” (sjajni izraelski pisac Amos Elon, razmišljajući o Svetoj zemlji svih vera, zabeležio je: ”Ljudi su stigli do Meseca u potrazi za novim Jerusalimima. Ali, ovaj ovde, na Zemlji, ostaje zauvek, kao što postoji od pamtiveka.”), Posluže se hlebom i maslinkama i nastave put Vitlejema…