Mrtvi i živi

Lideri Poljske i Rusije, su u Krakovu – kao neku vrstu zakletve nad odrom – izrekli da smrt predsednika Leha Kačinjskog i drugih devedeset pet stradalnika koji su se uputuili na poklonjenje pobijenim oficirima i intelektualcima u Katinskoj šumi 1940, mora da posluži kao katalizator pomirenju dva slovenska naroda.

Ne samo decenijama, čak vekovima, i kad su bivali u savezima Poljaci i Rusi ne žive u posebnoj susedskoj ljubavi. Često se govori o „teškim odnosima”. Dolazak predsednika Dmitrija Medvedeva preletom „zatvorenog neba” na sahranu i njegove reči primljene su kao „poseban gest solidarnosti koji pojačava poljske nade za poboljšanje veza sa gospodarom iz ere komunizma”.

„Verujem da možemo da učinimo ozbiljne napore da približimo naše nacije, da razvijamo ekonomske odnose i nađemo rešenja za najteže probleme, uključujući i Katin”, izjavio je predsednik Rusije. Bronislav Komorovski, koji obavlja dužnost privremenog šefa države bio je, takođe, odlučan: „Testament Leha Kačinjskog mora da bude izvršen približavanjem i pomirenjem (sa Rusijom)“. Služeći opelo pred srednjevekovnim gotskim oltarom u krakovskoj katedrali svete Marije, i kardinal Stanjislav Điviš, svojevremeno lični sekretar počivšeg pape Jovana Pavla Drugog, pored molitve, obratio se Medvedevu zahvalnošću „našoj ruskoj braći na pomoći, što uliva novi život u nade za mirenje dve velike nacije”.

Bi-Bi-Si navodi se da je pokojni predsednik „bio spreman da javno pozdravi najnoviji trud Moskve”. Britanski izveštač iz Varšave otkriva da je u pripremljenom govoru za sedamdesetogodišnju komemoraciju Kačinjski napisao: „Katinska šuma je bolna rana u poljskoj istoriji, koja truje odnose Poljaka i Rusa decenijama. Mi Poljaci cenimo aktivnosti Rusije poslednjih godina.”

Analitičari nabrajaju mnoga skorija neslaganja poljske i ruske vlade, od energije i gasovoda, spoljne politike i raketne odbrane, širenja NATO, do večnog saplitanja o prošlost, ne samo oko katinskog masakra.

Londonski Ekonomist zapaža da su istorijski, retko koji susedi imali tako šizofrenične odnose ljubavi i mržnje kao Rusija i Poljska; međusobne optužbe imale su prednost: „Recimo, jedan od novijih ruskih praznika, Dan nacionalnog jedinstva uveden 2004, obeležava isterivanje poljskih okupatora iz Moskve 1612. Samo pre nekoliko godina Rusija je odbila da prikaže film Andžeja Vajde „Katin” (rediteljev otac je ubijen u pogromu), a prorežimska štampa je ponavljala oveštale optužbe o nacističkoj odgovornosti, dok ankete pokazuju da samo 12 odsto Rusa veruju da je Staljinova tajna policija odgovorna za zločin”.

Film je ovih dana bio na programu ruskog nacionalnog TV kanala, a biće viđen i na ekranima drugih stanica.

Uz nepročitani testament, za života, Leh Kačinjski, svojevrsna je ironija, za pet godina predsedničkog mandata nikad nije posetio Moskvu, zapaža Rojters; bio je žestoki kritičar „ruskog imperijalizma”, stalno naglašavajući njene „istorijske odgovornosti”.

Više od pola veka Moskva je tvrdila da je ubistvo dvadeset dve hiljade nedužnih – od admirala i generala, pilota i oficira različitih činova do sveštenika, univerzitetskih profesora, pisaca i novinara i drugih „nepodobnih kontarevolucionara, sabotera i narodnih neprijatelja SSSR-a” – u Katinskoj šumi, nadomak Smolenska, učinila Hitlerova vojska. Tek je 1990. Mihail Gorbačov prihvatio sovjetsku odgovornost za ubistva i neposrednu krivicu Staljina, Molotova, Vorošilova i Mikojana, naravno i Berije.

Jedan ozbiljan sajt, zanimljivo je, prenosi Putinovo mišljenje da je Katinska šuma bila „osveta Josifa Visarionoviča za poraz Moskve u ratu Poljske i Rusije 1919-1921, u kome je Staljin i sam učestvovao”.

Istorijski priručnici beleže da je grobove iz aprila i maja 1940. otkrila nacistička Nemačka 1943. To je vodilo prekidu diplomatskih odnosa Moskve i poljske vlade u londonskom izbeglištvu. Crvena armija je, inače, 17.septembra 1939 – u skladu sa sporazumom Molotov – Ribentrop – ušla u Poljsku, ne nailazeći na poseban otpor, brzo je zauzimala teritoriju i u prvom trenutku je držala između 250.000 i 475.000 zarobljenika, dok konačnom selekcijom nije određena kvota za katinsko „polje smrti”.

Istoričar Gerhard Vajnberg zaključuje da je „najverovatnije objašnjenje masakra Staljinova strateška računica da (jednog dana) na granici SSSR ne bude snažne obnovljene Poljske, čiji istočni deo je nameravao da trajno zadrži, pa u to ime i desetkovanje vojne i tehničke elite”.

Smrt Leha Kačinjskog i drugih stradalnika, pored ljudskog saosećanja za strašan udes, pokrenula je „vremensku mašinu”, uz lep nagoveštaj boljih otkucaja. Otuda su valjda bile i tolike najave državnika za dolazak da odaju posleđnju poštu. Mnogi su, od Baraka Obame, izostali zbog vulkanske prašine, Boris Tadić – kako je saopštila njegova kancelarija – „zbog prekida avionskog saobraćaja”, ali pored nezaustavivog Rusa Medvedeva, i dosta lidera iz naše okoline stigli su do Krakova – automobilom, vozom ili helikopterom; među njima i Fatmir Sejdiu sa Kosova, čiju fotografiju iz katedrale, pored rumunskog predsednika Trajana Baseskua, vidimo u bolivijskom dnevniku Los tiempos. Mrtvi i živi ne posustaju.