Mubarakov potop

Poziv na milionsko okupljanje u Kairu, pratilo je saopštenje komandanata da „neće upotrebiti silu protiv egipatskog naroda“. Ukidanje kretanja putničkih vozova prema Kairu, samo je slaba uteha za autoritet i moć vrhovnog komandanta, koja kopni. Mubarakovo uputstvo proverenom obaveštajnom šefu Omaru Sulejmanu, kojim je posle tri decenije popunjeno upražnjeno mesto potpredsednika, i novom premijeru Ahmedu Šafiku, ministru u prethodnoj vladi, generalu pre nego što je prešao u političare, da pokrenu „brzo uvođenje političkih, zakonodavnih i ustavnih reformi“, nedovoljno je većini probuđenog naroda, koji više ne prihvata obećanja i mrvice.

„Suviše malo, suviše kasno“, zaključuju analitičari. Čini se da, pred opasnošću od potpunog i nekontrolisanog haosa, ostaje da se isproba temeljna čistka autokratskog režima, pod budnim nadzorom armije, tradicionalnog konačnog arbitra, moćnijeg od političara od obaranja Farukove kraljevine, ali sada ništa ne izgleda moguće bez saglasnost i poverenja ulice.

Pedesetih godina, Gamalu Abdelu Naseru je bio dovoljan poziv nezadovoljnicima da ga slede u nacionalnom i panarapskom pokretu. Svakom današnjem Mesiji je neophodan pečat Trga slobode: višedecenijsko faraonsko upravljanje na Nilu smenjuje istorijska „agora“, kako nije bilo poštenih izbora, kao izraza narodne volje.

Najbliži mestu „prelaznog spasitelja“ je, nema dvoumljenja najvećeg dela Egipćana, ni njihovih političkih pokreta, a i uz blagoslov Muslimanske braće, Mohamed el Baradej, prethodno pomalo sumnjičen da se dugim službovanjem u svetu „odrodio od kuće“. Konačno je i sam na Tahriru rekao da je spreman da prihvati ulogu i odgovornost, ako mu se poveri. A više nema ni primesa uzdržanosti iz redova čuvara patriotske čistote. Ranijih meseci je doskorašnji svetski atomski nadzornik tražio je da se prehodno garantuje pošten demokratski mehanizam. U pobuni „čistog srca“ – ako je tunišanska nazvana „revolucija jasmina“ – nema vremena za „salonsku politiku i etikeciju“.

Pitanje je sve više: kad će i kako Mohamed Hosni Said Mubarak da odstupi, a ne da li će. Pilot sa diplomama kairske i moskovske Frunze vojne akademije i oficirske škole u kirgistanskom Biškeku, od nastanka Republike, četvrti je – posle Nagiba, Nasera i Sadata, pripadnika Slobodnih oficira – šef najbrojnije arapske države, koji je u predsedničku palatu ušao u uniformi. Ubistvo Mohameda Anvara el Sadata na paradi 1981, kao potpredsednika ga je automatski pomerilo na položaj, koji je ponovnim izborima i vlašću svemoćnog raisa, poverovao da je večan presto.

Pošto su u sopstvenoj državi popuštali temelji, i pored surove budnosti aparata bezbednosti, Mubaraka je čvrsto držala njegova opomena spoljnim osloncima, pre svega Americi, uplašenoj od „prolivanja“ fundamentalizma: „ili ja ili islamizam“. Kao najbolja praktična preporuka mu je služila nemilosrdna čistka Muslimanske braće, koliko njihove, možda, i pomisli na terorizam, toliko i apsolutnog brisanja sa parlamentarne mape, dok je istovremeno i te kako utemeljena njihova socijalna akcija za potrebe siromašnih sunarodnika.

Veoma je, za one koji proročki tumače političke karte, uputna promena poruka Vašingtona, koji je upornu ocenu o stabilnosti u Kairu, preinačio u neophodnu potrebu za „jednostavnom tranzicijom u demokratsku vlast“, kako to kaže državna sekretarka Hilari Klinton, ali „u nacionalnom dijalogu“, još izbegavajući da naglas odgovori „ko odlazi, ko ostaje“. Komentatori ukazuju da je promenjeno raspoloženje SAD pokušaj da Egipat „od plovidbe prema revoluciji okrene prema evoluciji“, a da pritom Muslimanska braća budu isključena od ma kakvog dobitka političke moći (suprotno bi imalo „teške posledice“), kako bi spasli od potapanja dosadašnja ulaganja, ne samo novčana (do dve milijarde dolara godišnje pomoći od 1979, što je najveća američka apanaža posle davanja jevrejskoj državi), nego strateška u mnogim domenima – politici, vojničkim odnosima u šaroliko ideološki obojenom regionu, potrebama za ravnotežom mira, brizi za sigurnije mesto Izraela na osetljivim bliskoistočnim terazijama i osiguravanju presudnih energetskih tokova.

Bivši američki predsednik Džimi Karter, koji je 1979. pravio istoriju, pošto su pred njim Sadat i Begin, Egipat i Izrael, posle svog „stogodišnjeg rata“ potpisali ugovor o miru, što je poređeno sa stupanjem ljudi na Mesec, sadašnji tektonski potres u Kairu smatra da je „najozbiljniji situacija na Bliskom istoku“ otkad je 1981. napustio Belu kuću.

Karterova poruka iz Plejnsa je da „Mubarak mora da ode, pošto je njegov režim više od trideset godina postajao sve korumpiraniji“ Ovo nikako nije samo vidovita propoved penzionera u provincijskoj crkvi. Vernici na Nilu isto misle i ne odustaju.