Mubarakova omča

Uvodničar Haareca iz Tel Aviva je uveren: „Egipat je predstavio jedinstven model svođenja računa. Predsednikovo telo nije razvlačeno ulicama prestonice, Mubarak nije pobegao iz domovine kao njegov tuniski kolega, niti nastavlja da ubija narod kao što čini Bašar Asad. Suočava se sa kaznom.“

Razložni poznavaoci, međutim, nalaze zbog čega je simbol egipatskog nedovršenog proleća Tahrir opet proključao: „Ono što je razjarilo javnost je da je Hosniju Mubaraku utvrđena krivica ne za ono što je činio, već za ono što nije učinio. Bivši predsednik osuđen za „ozbiljno zanemarivanje dužnosti“ – nije sprečio ubijanje hiljadu demonstranata, ali ga je blagoslovio. Ceo svet je, podseća Gardijan, video odakle su dolazila uputstva i naredbe, za šta sud „nije raspolagao dokazima“. Pritom, bliski saradnici, sem ministra unutrašnjih poslova, a posebno Gamal i Alaa, dvojica raisovih sinova su oslobođeni.

Uverenje brojnih komentatora, londonski dnevnik kratko svodi: oni još upravljaju Egiptom. Valjano je i lako razumljivo objašnjenje: „Dokle god ovi moćni igrači ostaju na svojim položajima porođaj novog poretka biće bolan i dugotrajan. Oni kontrolišu državne medije, policiju, obaveštajne službe, naravno i armiju. Mnoge ključne dužnosti u administraciji i javnom sektoru takođe drže bivši oficiri ili obaveštajci, koji ostaju lojalni starom režimu. Ovakvi ljudi, čiji mentalni sklop pripada prošlom veku, skrivaju se iza tradicionalne retorike o nacionalnim i strateškim interesima, dok ustvari štite svoje privilegije i ciljeve. Dugo vladaju i psihološki su nesposobni da se odreknu moći. Svakako, ranije ili kasnije moraće da predaju poluge moći, mada – sigurno je – neće otići bez borbe.“

Nesavršeno raščišćavanje prošlosti neposredno može da utiče na budućnost, kad se bira između dve loše ponude.

Ranjivom presudom, predsedničkom kandidatu Muslimanske braće Mohamedu Mursiju pružila se zlatna prilika da u drugom krugu izbora „kao zaštitnik naroda“, islamskim spasenjem naplati novu ljutnju nacije. Saopštio je da će, ako bude izabran, odmah poveriti timu najuglednijih tužilaca da pripreme novu optužnicu protiv Mubaraka i čitave njegove svite i za sva ubistva i za korupciju i političku represiju, koja je vladala decenijama.

Na biralištima, Mursi protiv sebe ima Ahmeda Šafika, ne samo poslednjeg Mubarakovog premijera, sigurno miljenika feldmaršala Tantavija i sadašnjeg vladajućeg generalskog kolegijuma, koji je žrtvovao komandanta, ali se ne odriče opstanka sistema i bar nadzora nad vlašću, ako je – kako obećava – vrati civilima.

Armija je svakako imala potrebu da u procesu Mubaraku sa sebe ukloni sumnje da na bilo koji način utiče na sud. Malo je u to uverenih. Tužioci u sudnici nisu uspevali da podnesu materijalne dokaze, pa su se žalili da su obaveštajne službe i policija „odbijale da sarađuju“. Ozbiljna svetska štampa čak uporno piše o „smišljenom uništavanju dokaza“.

Mera kazne i krivica Hosnija Mubaraka i brisanje ostalih optužnica, misle mnogi demokratski aktivisti, pokazuju da će „oficirska hunta ostati skrivena sila posle prenosa vlasti civilnoj vladi u julu“.

„Ovo je ranije napisan scenario Vojnog saveta, uključujući presudu bivšem raisu“, uverenje je Mohameda Jasera, a Samir Ganum upozorava da je ovo Egipćanima „poslednja prilika za spas“. Otud presuda Mubaraku može da bude i slamka za buđenje „jer je revolucija napravila pogrešan zaokret, čim su političari i aktivisti počeli da gledaju sopstvene interese“.

Ulica je cepanjem Šafikovih postera i uništavanjem bilborda pokazala raspoloženje. Domaći kolumnista Isandr el Amrani, prenosi nedeljnik Observer, gorko zaključuje o „znacima da stari režim osigurava omču oko vrata države, dok sudska odluka o Mubaraku pokazuje spremnost da se neke pogubljene glave bace psima u naporu da se sačuva ostalo“.

Presuda – „tanka“, kako ju je Ajman Nur, liberalni egipatski političar, nazvao učtivim rečnikom zaklanjajući stvarno osećanje – izrečena je. Suđenje nije završeno.