Na vratima Damaska

Sirija i njen porodični režim se razlikuju od bliskoistočnih autokratija, porušenih, poljuljanih ili onih koje još strepe od arapske ulice. I posle više desetina mrtvih u u protestima, buntovnici se još uzdržavaju od zahteva za uklanjanje Bašara Asada, ali naboj svakako raste kako se širi krug brutalnog nasilja, siromašnih koncesija vlasti i anemičnog predsedničkog obećanja o ukidanju gotovo poluvekovnog vanrednog stanja, po kome se hapsi bez objašnjenja i robija bez suđenja. Od 1963. Sirijci znaju samo za dvojicu predsednika i to imenovanih na referendumu, bez protivkandidata.

Građani se, ipak, ne odriču ovog režima, iz straha od represije, koju i te kako dobro poznaju, ali i iz bojazni od neizvesne sopstvene sudbine u budućnosti. Istovremeno, kolaps Bašara Asada, preti da opara konce široke regionalne mreže stabilne nestabilnosti. Sirija je već dugo predvidiv neprijatelj, koliko i pouzdan oslonac u potrebama partnera.

Svi razlozi za potres su na broju, kao i drugde u bližem i daljem susedstvu: korupcija, kleptomanska elita, povećanje nezaposlenosti (prvenstveno mladih), ekonomske tegobe približavanja nemilosrdnom liberalnom modelu oslobođenom stege, čvrsta ruka upravljača, manjak demokratskih sloboda. Istovremeno, rečima Ahmada Musalija, profesora političkih nauka uglednog Američkog univerziteta u Bejrutu, „Sirija može da dozira ambicije i dobrim delom igru Irana na bliskoistočnom prostoru, da kontroliše praktične karte Teherana, postupke oba radikalna pokreta pokreta Hezbolaha i Hamasa, vuče konce zapleta i raspleta u Libanu i na zategnutom konopcu sa Izraelom (neukrotiv protivnik bez ispaljenog metka posle Oktobarskog rata 1973), pa bilo koji režim kakve god da je orijentacije neće da ispusti tolike adute“. Damask direktno utiče na čitav taj svežanj vojnih i političkih veština, kontrolisanog nadgledanja terorizma, zapravo bez spoljne kontrole i posebnog uticaja.

Znalci smatraju, navodi Kriščen sajans monitor, da je „Bašar Asad sada pred teškim izborom; da posegne za reformom ili nemilosrdnom silom, a dosadašnje ponašanje upućuje da se vlada dvoumi čemu će se prikloniti“.

Dilema nije samo Bašarova, već – kažu – podela tinja u najužem „dvorskom“ krugu, dobro zaštićena od očiju i ušiju javnosti, kojoj ostaje da nagađa. Na tabeli pariske organizacije Reportera bez granica o slobodi štampe, od 178 zemalja Sirija je u grupi od deset sa dna.

Kao moguća šargarepa pominju se promena vlade, stvarno ukidanje zakona o vanrednom stanju, odlaganje majskih parlamentarnih izbora da bi se korigovao ustav i obaveza da se sprovede nezavisna istraga o sve brojnijim žrtvama nereda. Nasuprot tome, Međunarodna krizna grupa predviđa upotrebu štapa – „porast represije, sa izgledima za nastavak u krvi“.

Posebno osetljiv element u Siriji je religiozna, pa i nacionalna smeša zemlje: većinsko sunitsko građanstvo, ali neprekidna vladavina alavitske manjine – šiitske sekte (šest procenata stanovništva, kome pripadaju Asadi i njihovo okruženje, što im osigurava izuzetnu lojalnost i pouzdanost vojske, tajnih službi i aparata vlasti), zatim postojanje Druza, Kurda, pa i arapske hrišćanske zajednice. Nezadovoljnici pod sadašnjom vlašću, izvesno se veoma pribojavaju da se nađu pod dominacijom sunitske većine (70 odsto) ili, moguće, kao potčinjeni podanici Muslimanske braće, kako je neko jednostavno rekao – „prepušteni vukovima“. Opozicija je usitnjena i dugo usahnula, bila da su joj prvaci u zatvoru ili su dugo proveli iza rešetaka, preslaba je da bi stala na noge.

Građanski aktivista iz Damaska Suher Ataši upozorava da je Sirija godinama „kraljevstvo tišine“, dok Nadim Huri istraživač ljudskih prava iz Bejruta smatra da je „u sirijsku psihu represija režima ugrađena kao čip za upravljanje bespomoćnošću“.

Možda je neočekivan, ali izgleda ne i netačan nalaz stranih posmatrača – kakav je profesor Džošua Landis – da se „mladi ljudi u Siriji dovoljno ponose svojim predsednikom, ma koliko da ne vole sistem i režim, svakako ne korupciju, ali sve to se trude da svale na leđa stare garde oko dovoljno mladog šefa države“. Ali, mnogi se sećaju da je otac Hafez pobunu nezadovoljnih, predvođenih Muslimanskom braćom, 1982. u Hami okončao maskarom dvadesetak hiljada građana i razaranjem grada.

Još stariji znalci Bliskog istoka pominju da je davnijih, pedesetih i šezdesetih godina za obaranje vlasti bila dovoljno bilo da grupa oficira zauzme državnu radio stanicu i pročita proglas. Danas su običaji uveliko drugačiji, pa i postupci koji određuju pobednike i gubitnike.