Naplata računa

Međusobni zločini nad civilima ubijanjem dečaka užasan je domet u nasilju, kakvo, nažalost, poznajemo u beskrajnim bliskoistočnim obračunima.

Ekstremisti na obe strane koji su počinili najnovije krvoproliće koriste vakuum stvoren neuspehom da se pregovorima – kako je našao pogodnu reč jedan komentator – „iskuje mir“. Kako prošlih godina nema nikakvog napretka u razgovorima, dok obe strane okrivljuju jedna drugu, ugledni magazin Ekonomist nalazi kako proces „ne vodi nikuda“, što je zapravo strepnja od povratka u poguban vrtlog naplate osvetničkih računa. Jednostavno, ima dovoljno dobrih razloga za strahovanje da bi treća intifada mogla biti brutalnija nego prethodne. Prvi palestinski ustanak trajao je od 1987. do 1993, a završen je pomirljivom formulom u Oslu, koja se nije valjano ostvarila. Ni druga intifada (od 2000. do 2005) nije donela trajnije smirenje.

Utešno je što, kako telavivski Haarec prenosi istraživanje instituta Dijalog, „većina Izraelaca podržava rešenje po obrascu dve države“. Prošlog meseca raspoloženje među Palestincima, kako je pronašao Institut za bliskoistočnu politiku u Vašingtonu u danima traganja za tada još nestalim izraelskim tinejdžerima, bilo je da je jedva trećina Palestinaca za formulu dve države: čak šezdeset procenata ispitanika odgovara da „cilj u sledećih pet godina treba da bude delovanje u pravcu povratka čitave istorijske Palestine, od reke (Jordana) do mora (Mediterana). Ali, većina podržava „nenasilne metode narodnog otpora“. PLO je pre 26 godina usvojio ideju o dve države, jedne pored druge, kao receptu pomirenja. Izrael, takođe, pristaje na isti princip. Praksa je nešto sasvim drugo. Stvarnost pokazuje koliko je put neizvestan, šta se podrazumeva pod „ispunjenim uslovima“, pa cilj stalno izmiče.

Analitičar Observera podseća koliko je beskrajna konfrontacija između Izraela i Palestinaca bila u središtu bolne pozornice Bliskog istoka za mnogo generacija u regionu „zatvorenih u kapsulu antagonizama nacionalnih identiteta, istorije, religije, terora i željenih teritorija“. Londonski nedeljnik izdvaja tri faktora, koji pomalo potiskuju u stranu izraelsko-palestinski čvor: Arapsko proleće, koje od 2010. uličnim demokratskim pokretima i posledicama preuređuje arapski svet; opasnu (destabilizujuću) spremnost – srećom zasad u prazno – zapadnih sila da (dalje) direktno ili posredno, nekad i vojnom silom, intervenišu u ime demokratije i sopstvenih interesa i, konačno, borbeno širenje sunitsko-šiitskog sukoba u islamskom korpusu, mimo tradicionalnog saudijsko-iranskog rivalstva, praćenog deobom saveznika.

„Neuobičajeno užasavajuća smrt četvorice mladih ljudi u Hebronu i Jerusalimu“, kako razumni posmatrači beleže, jeste alarm; jedan izveštač jetko kaže „podsetnik rasejanoj međunarodnoj zajednici da je izraelsko-palestinski paket ekstremno opasan, potencijalno veoma eksplozivan i globalno značajan sukob, da bi – kao opšta odgovornost – mogao biti zaturen i ostavljen.

U novembru 1977. egipatski predsednik Mohamed Anvar Sadat je u Kairu rekao da će „po mir ići na kraj sveta, pa i u Jerusalim“. Otišao je i obavio misiju utemeljenja „hladnog mira“, ali trajnog. Izraelci i Palestinci su susedi u istom gradu i još u ratu. Nepremostiva je temeljna palestinsko-izraelska razlika u razumevanju. Sasvim razumljivo: što je jednima okupirana zemlja, za druge je sporna teritorija. Profesor istorije na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu Juval Noah Harari piše kakvo je rešenje: „Izraelu susedi treba da priznaju da postoji, izraelska okupacija treba da se okonča, a palestinskim izbeglicama da se prihvate koreni, čak i ako to ne znači da oni ostvare pravdu. U životu, kao što svi mi znamo, ništa od toga se ne događa.“

Uvodnik u Haarecu upućuje da izvođenje pred sud ubica Palestinca Muhameda Kdaira samo po sebi nije dovoljno: političke vođe „moraju da počnu podizanje nove generacije, najpre njenih humanih vrednosti, hrabreći svaku tolerantnu raspravu“. Obema zajednicama ugledni list poručuje koliko je potreban trajan mir. Opominje da „gubitak četiri mlada života možda nije dovoljna motivacija“. Sumnja je razumljiva.