Nedovršen EU posao

Lideri EU kolektivno su pozdravili „promenu igre“, ponudu Turske da primi sve migrante koji su nepropisno prešli u Evropu sa njene teritorije, uključujući i poplavu Sirijaca, i u načelu su prihvatili zahteve Ankare za ubrzanje razgovora o prijemu u „porodičnu zajednicu“ (otvaranje pet novih poglavlja) i hitriju proveru priprema za ukidanje viza, a pre svega mnogo više novca za migrantsko zbrinjavanje (predsednik Erdogan je ljutito poručio da obećane tri milijarde evra, ni posle četiri meseca nisu stigle, a sada je premijer Davutoglu podigao cenu i zatražio da se suma udvostruči).

Politička razmena predviđa i takvu „trgovinu“ da za jednog Sirijca primljenog sa ostrva Grčke Evropska unija direktno iz Turske „uveze“ jednog migranta iste nacije. U Turskoj se, inače, već nalazi skoro tri miliona izbeglih od ratnih stradanja i progona. Zajedljivi znalac je takvo pogađanje uporedio sa cenjkanjem na orijentalnom bazaru. Posmatrači, stavljajući na vagu, odmeravaju da Evropska unija mnogo traži od Turske, a da Ankara, zauzvrat, još više zahteva. Svojevrsna je ironija da sudbina EU migracione politike i njene kohezije leži u rukama zemlje, koju Brisel godinama drži na odstojanju, odmah primećuju mnogi komentatori. Premijer Ahmet Davutoglu je iz svega zaključio da je samit pokazao koliko je Turska neophodna Evropi i jednako – Evropa Turskoj.

Angela Merkel je u oceni pribegla dugoročnoj diplomatskoj delikatnosti objašnjenjem da na dnevnom redu nije bilo tursko članstvo u EU, dok je, da se ne previdi, strateška saradnja sa Ankarom od vitalnog geopolitičkog interesa za Evropu. Ali, s druge strane se čula i dovoljno glasna poruka više učesnika: velika budnost prema slobodi medija i ljudskim pravima u Turskoj mora da ostane na snazi. Nastavak utvrđivanja nedovršenog zajedničkog imenitelja Evropljani su zakazali kroz desetak dana, kada će novi samit – posle svih preračunavanja pojedinačnih dobitaka i gubitaka i pored svekolikog zajedničkog interesa – pokazati koliko su među sobom stvarno blizu nalaženju obrasca migrantske „kvadrature kruga“. Nemačka kancelarka je odbila da odobri zatvaranje balkanskog puta, ali se u saopštenju sa skupa navodi da je „ovaj neregularan protok sada došao do kraja“, ali bez prethodno pripremljene formulacija da se ova migrantska ruta konačno – zatvara.

U 2016. dosad je u Evropu morem i kopnom stiglo 135.000 migranata, a prošle godine ukupno milion i tri stotine hiljada. U tabeli, koju je objavio Bi-Bi-Si, najbrojniji su došljaci iz Sirije, pa iz Avganistana i Iraka, ali na četvrtom i petom mestu ovog spiska su tražioci azila sa Kosova i iz Albanije, a kao deseti su se svrstali Ukrajinci. U čitavom lavirintu sadašnje seobe naroda, da sve još više sliči hodu po žici, lako se previđa ili ogrešuje o odredbe konvencije o pravima izbeglica još iz 1951, za koju se smatra da je „jedno od začetnih humanih dostignuća posle ere Holokausta“. Otud je zabrinutost grupa za ljudska prava – poput poruke Džudit Sanderlend – kao razumljiva opomena političarima i njihovim neposrednim potrebama: „Lideri EU su u panici da zaustave bujicu pre proleća i čini se da su tom procesu olako spremni da sebično zaborave osnovna ljudska prava i previde sudbine paćenika.“

Konačno, oni koji će odlučiti – veruju mnogi, ali da se poslužimo samo sažetom poukom londonskog Gardijana – neće biti političari, ma koliko da se svuda veoma pitaju, nego oni kojih se sve ovo najviše tiče. To je narod prognan građanskim ratom iz Sirije, bez nade na skori povratak, spreman na sve rizike na moru, na putu preko planina i pred bodljikavim žicama na granicama. Evropski direktor Agencije UN za izbeglice Vinsent Kočetel je posle nagoveštaja boljih dana iz Brisela predostrožno požurio da izrazi zabrinutost nad zamišljenim aranžmanom EU i Turske, podsećajući da je svako kolektivno proterivanje zabranjeno međunarodnim zakonima. Nije, ipak još dugo, lako biti optimista – ni posle svih utešnih reči i obećanja. Posao je još uveliko nedovršen.