Nemački presto

Ishod je prilično izvestan, mada ne mora da bude i potpuno siguran: Nemačkom će treći put posle Drugog svetskog rata vladati „desno – leva velika koalicija“, ideološki razdvojeni političari, udruženi pragmatičnim potrebama. Ovakva pogodba je najbolji zgoditak obema stranama. Opreznost upućuje da se zvanično još ne znaju imena budućih ministara – iako je program vlade saopšten – da se članstvu ne učini da je bilo previše lične „trgovine“.

U septembru je desnom centru Angele Merkel, kome je u prošlih osam godina značajno privela svoje konzervativce, nedostajao korak (pet poslaničkih mesta) do bezbrižne apsolutne pobede, ali levi centar SPD je ubedljivim drugim mestom na biralištima osvojio podelu vlasti i „više nego što je ova partija i sama možda očekivala“.

Ako bi se, ipak, dogodilo čudo da pripadnici socijaldemokrata ne odobre papir svojih vođa, gospođa Merkel ‘ po Fajnenšel tajmsu – „skoro sigurno bi pokušala da pregovara sa Zelenom partijom, pa ako i to ne uspe mogla bi da proba da vodi manjinsku vladu“.

„Kao poslednjem utočištu, partijski lideri mogli bi da se okrenu novim izborima početkom sledeće godine, ali teška srca, pošto nemački birači od političara očekuju da rade sa rezultatima jesenjih izbora“, smatra londonski list. Komentator nedeljnika Špigel nalazi da hrišćansko – socijaldemokratski pakt „ne sadrži posebno vizionarstvo ili naročite reformske ekonomske mere i, umesto toga, nudi pomalo svakoj strani“.

Očekuje se da nova vlada Merkelove uspešnije deluje, u poređenju sa prethodnom u kojoj je bila sa Partijom slobodnih demokrata, „pošto će sada imati više iskusnih profesionalaca u kabinetu“. Nagoveštavaju se kao posebno oprobani ministri, iz redova Hrišćanske demokratske unije Volfgang Šojble u finansijama (mesto na kome je i dosad) i Frank Valter Štajnamjer kao još jedan vredan ulog SPD u diplomatiju.

Analitičari ukazuju da, „koliko su koncesijama levici zadovoljeni sindikalci, tolike su istovremene dozirane rezerve nosilaca poslovnih interesa“. Profesor Jirgen Folter sa univerziteta u Majncu je još stroži, ocenjujući da u programu vidi „mnoge nebulozne delove i prazna obećanja“. Sumnjičavo Udruženje nemačkih inženjera „više od svega zapaža manjak podstreka za više privatnih investicija“.

Tvorci koalicionog okvira, prvaci uvezanih partija, Merkel i Gabriel smatraju da su „pripremili vladu na dobro Nemaca“, ali među upućenima – sem olakšanja – ima i ukazivanja na „političku krhkost aranžmana, što nije dobro kao početna tačka“. Većina veruje u „legendarnu političku veštinu“ kancelarke, a pritom prilažu i kolateralni nalaz da „nijedna evropska zemlja, otkad je počela kriza, nije izvela manje reformi od Nemačke“.

Magazin Ekonomist, uz sva priznanja berlinskoj „izuzetnoj uspešnoj mašineriji“, nazire i moguća iskušenja „zbog toga što ekonomija živi i od stare slave, posebno serije reformi koje je pokrenuo Gerhard Šreder, prethodnik gospođe Merkel u kancelarskoj fotelji“. Takvom utisku dodaje računsku tvrdnju da je nemačka produktivnost, u prošlih deset godina, rasla upola sporije od španske, dok su javne i privatne investicije – sedamnaest procenata bruto proizvoda – opale za više od petine, otkad je uveden evro“.

Možda najzapaženija stavka na koalicionom horizontu je, prvi put, određivanje zakonski najmanje nadnice od 8,5 evra na sat (istina, tek od 2015), što je odstupanje od tradicije da poslodavci i sindikati zaposlenih ugovaraju tu kritičnu visinu.

Buduća penziona politika je mnogima iznenađujuće „nazadna“, spuštanjem granice za odlazak u mirovinu sa ranijih 67 godina života za one koji su proveli na poslu 45, na „samo“ 63. Još jedan iskorak buduće vlade privlači pažnju: deca odomaćenih stranaca rođena u Nemačkoj imaće večno pravo na dvojno državljanstvo. Dosad su do navršene 23. godine života morali da izaberu jedno. Promena najpre, kao nagoveštaj, dotiče Turke (najveća imigrantska zajednica, najmanje tri miliona). Istraživanje Centra za turske studije u Esenu pokazuje da četiri petine „nemačkih Turaka“ želi da i pasošem i državljanstvom sačuva nacionalni koren.

Druge evropske južnjake, ali države EU, možda najviše brine „nepromenljivost politike da svaka zemlja članica snosi odgovornost za sopstvene dugove“.

„Treća vlada Angele Merkel (otkad je kao doktor nauka izučavanje kvantne hemije zamenila istraživanjem politike) ne drži u rukama samo prilike u Nemačkoj, već i u Evropi i ne samo da održava nade, nego noseći i odgovornost“, razmišlja uvodničar Gardijana, dok Špigel budućnost prati ovozemaljskom vidovitošću: „Sva, pa i mala obećanja dolaze po visokoj ceni, koja bi mogla da bude prebačena na pleća sledeće vlade ili generacije.“