Obamin kubanski recept

„Želimo da proces normalizacije bude nepovratan“, tumače Obamini bliski saradnici, upućeni u strpljive tajne razgovore u Kanadi i Vatikanu, koji su, zahvaljujući i zalaganju pape Franje, krajem 2014. doveli do sporazuma o obnovi diplomatskih odnosa posle više od pola stoleća, a prošle godine i jedne od vidljivijih javnih potvrda razvedravanja – otvaranja ambasada. Američko-kubanski dvadeseti vek je većim delom protekao u neprijateljstvima, nastalim mnogim stečenim starateljskim pravima Vašingtona, a šezdesetih (revolucijom Fidela Kastra) ponekad, uz doprinos više aktera, i opasnim hodom po žici. Čitav svet je strepeo 1962. sve dok u trinaestodnevnoj nuklearnoj igri nerava Džona Kenedija i Nikite Hruščova, SSSR nije zaustavio dovoz sovjetskih raketa, pošto je godinu dana ranije propalo američko iskrcavanje u Zalivu svinja. Stega američke blokade i izolacije Kube je, međutim, već prethodno uvedena i tek odskora delom popušta. Obamina poseta je sada svojevrsna laboratorijska vežba, kojom njegova administracija pokušava da utvrdi na koji način je kubanski režim Raula Kastra, za razliku od vremena brata Fidela, spremniji i sa više izgleda da ohrabri i podstakne promene na nepoverljivom i još „ideološki konzerviranom“ ostrvu.

Mnoge su prepreke preostale. Neke, među njima, naročito su teško savladive. Havana uporno predočava da je za stabilizaciju stanja neophodno potpuno ukidanje embarga, a ne selektivno olakšavanje. U Vašingtonu se dalja politika „susedske terapije“ dozira stanjem ljudskih prava, za koja Kubanci još primenjuju drugačije obrasce. Mere ih, kažu, brigom za zdravlja i obrazovanje kao jedinicom zaštite prava građana. Zvanična Kuba, takođe, ukazuje da SAD imigracionu politiku koriste kao „političko oružje protiv revolucije“. Naime, od 1966. na snazi je zakon o ubrzanom odobravanju stalnog boravka izbeglim Kubancima, što je po shvatanjima u Havani neodrživa „zaostavština hladnog rata“. Gvantanamo, prostor od 120 kvadratnih kilometara, u zalivu uz jugoistočnu obalu ostrva, posebno je osetljivo merilo nedovršenog stogodišnjeg kubansko-američkog usklađivanja.

Pariskim ugovorom 1898, posle okončanja špansko-američkog rata, ostrvo je predato na upravljanje Sjedinjenim Državama. Četiri godine kasnije Kuba je postala nezavisna, ali obavezna da Americi da pravo da vojno interveniše „kad god Vašington smatra da je potrebno“. Za takve potrebe SAD su 1903. iznajmile Gvantanamo kao mesto za pogodnu bazu, po ceni od dve hiljade zlatnih dolara godišnje. Zakupnina je 1938. povećana na 4.085 dolara. Kuba, Fidelova, pa Raulova, čekove za kiriju – koje smatra nacionalnom uvredom – ne naplaćuje. Havana zahteva vraćanje sopstvene zemlje. I pošto su obnovljeni diplomatski odnosi, predsednik Raul Kastro je objasnio da je „povratak nezakonito okupirane teritorije obavezan u bilo kakvoj normalizaciji veza sa Amerikom“. Vašington, sa svoje strane, ne nagoveštava bilo kakav plan da zatvori bazu u Gvantanamu. Za Havanu davni ugovor je nevažeći, u Vašingtonu „još nije za raspravu“.

Barak Obama opreznim dodirom otvorenih i nezaceljenih rana isprobava lekovitost svog melema. Počelo je, i to primećuju revnosni istraživači simboličnih nagoveštaja, uz opasku da u diplomatiji nisu predviđene slučajnosti – „nezamislivom slikom“ pred kamerama rukovanja Obame sa Raulom Kastrom na sahrani Nelsona Mandele u decembru 2013. Pravi pregovori ovlašćenih sagovornika su, naravno, bili diskretniji i bez izlaganja javnosti. Uostalom i Obama je sa čitavom porodicom došao u Havanu bez dočeka domaćih fanfara i, prema agencijskim vestima, preventivno pritvaranje zapaženijih lokalnih disidenata, kao porukom da je učtivo primljen, ali da dometi do daljeg dosežu samo do unapred zadovoljavajućeg slaganja o neslaganju.

Kad je predsednik Kalvin Kulidž januara 1928. stigao ploveći na ratnom brodu da bi na Havani učestvovao na panameričkoj konferenciji o saradnji, sa obale su pucali topovi u znak srdačnog pozdrava. Sa palube „Teksasa“ na doček je odgovoreno, takođe, prijateljskom paljbom. Ali, novine su opisale i da su se, u to vreme mnogi – još živi svedoci prethodnog špansko-američkog obračuna, uplašili da je opet počeo rat. Običaji i raspoloženja se menjaju. Prava eksplozija na Kubi se, ovog puta, nestrpljivo očekuje samo koji dan posle boravka Baraka Obame: dolaze Rolingstonsi! Rojters najavljuje concert pred pola miliona ljubitelja muzike ovog gostovanja.