Obamin ulog

Više predsednika Sjedinjenih Država su, ulazeći u Belu kuću, obećavali da će „brzo dovesti do kraja večni rat“. Neki su i uspevali da osiguraju potpisivanje „hladnog mira ili bar svečane namere o pomirenju. Džimi Karter svoju Nobelovu nagradu duguje mirovnom ugovoru Egipta i Izraela 1978. Pred Bilom Klintonom su se 2000. u Kemp Dejvidu rukovali Jicak Rabin i Jaser Arafat, posle iskazane saglasnosti o „razumnim namerama i obavezama“, ali srećnog nastavka nije bilo, pa ni odlikovanja domaćinu.

Predsedniku Obami je unapred uručena Nobelova nagrada za mir. Sada treba da opravda akontaciju. Londonski „Ekonomist“ ponavlja zaključak iskusnih diplomata da je za Ameriku „realnije da drži pod kontrolom izraelsko-palestinski sukob nego da ga konačno reši“. Naravno, da je navođenje neprijatelja da razgovaraju za istim stolom uspeh, ali posle svečane večere, sledećeg jutra dolazi „obaranja ruke“ između premijera Benjamina Netanjahua i Mahmuda Abasa. A do te tačke predsednik Džordž Buš je još doveo 2007. direktne palestinsko-izraelske pregovore. Ipak, došlo je do razlaza u Anapolisu, koliko god da su sami učesnici tada bili skloni kompromisu.

Obama je 2010. odredio rok od godinu dana za postizanje sporazuma. Organizatori „nemoguće misije“ nadaju se da će „obe strane izbeći korake koji komplikuju pregovore“. Predviđanja su, zapravo, da će posle izvesnog iscrpljivanja (sagovornici imaju sopstvene „crvene linije“ u popuštanju) predsednik SAD otvoriti svoje karte, koje i jednima i drugima neće biti lako da odbiju, ali ni da prihvate.

Prva provera je već krajem septembra, kad ističe desetomesečni rok izraelskog uzdržavanja od dalje gradnje jevrejskih naselja na Zapadnoj obali. Netanjahu ponavlja da nema nikakvu dalju obavezu. Abas kaže da povratak zidara odmah ruši čak i prve korake diplomatije.

„Uspostavljanje mira na Bliskom istoku zahteva izdržljivost boksera, a istovremeno i strpljenje šahiste“, primećuje jedan smireni analitičar. Ukršteni interesi i teret domaće opozicije i te kako je zajednički kamen o vratu ili izgovor svim akterima. Abas ima za leđima Hamas, Netanjahu – koliko i sam tvrd – podstican je svojim jastrebovima više nego što je pritisnut domaćim golubovima. Američka administracija je između Obaminog kairskog obećanja islamskom svetu o iskrenoj naklonosti i razumevanju, jevrejskih uticajnih uporišta u Americi i (nekad nekontrolisanog) čvrstog zagrljaja sa Izraelom, sada posebno ojačanog pred izgledima ili mogućnošću nuklearizacije Irana kroz godinu dana.

„Veća izraelska fleksibilnost prema Palestincima, a za uzvrat bliža saradnja sa Amerikom protiv teheranskih pretnji“, pominje se kao jedna od mogućih dobitnih računica za interese Jerusalima. Uz to na specijalizovanim sajtovima je i postojanje obećanja Sjedinjenih Država Izraelu od trideset milijardi dolara u oružju do 2018, mada i prodaja robe za vojne potrebe državama Zaliva od šezdeset milijardi.

Sumnjičavi tvrde da premijer Netanjahu zapravo „ne veruje da je pozitivna dinamika procesa (u Vašingtonu) pouzdana garancija bezbednosti Izraela“ i čak „računa da će ga Palestinci brzo napustiti, pa će mu to pomoći da održi status quo“, što za cinike jednostavno znači „dalju kolonizaciju“.

Smatra se da Jerusalimski centar za javne poslove uveliko održava Netanjahuove stavove. Ova ratoborno raspoložena naučnoistraživačka institucija, kako prenosi „Gardijan“, nalazi da je „neprihvatljivo sa stanovišta bezbednosti Izraela da su granice iz 1967. temelj svakog sporazuma“. Stoga Jerusalim „mora da se drži bezbednosne diplomatije, a ne međunarodnog konsenzusa, što znači linija koje će omogućiti blagovremenu mobilizaciju rezervista u slučaju napada, a to je kontrola doline reke Jordana i kritičnih tačaka na Zapadnoj obali“.

Za Palestince, istovremeno, za državu u nastajanju posebno je važan suverenitet nad Istočnim Jerusalimom i svetim mestima islama. Pregovaračke strane su još beskrajno udaljene, da ne nabrajamo i sva druga neslaganja. Ipak, ne smeju se svi izgledi svesti na najmanju meru. Otuda i pretpostavka uglednog britanskog dnevnika o „jedinom zamislivom scenariju, opciji koja vodi pozitivnim rezultatima: da Palestinci iduće godine jednostrano proglase nezavisnu državu duž granice iz 1967. i zatraže međunarodno priznanje“. Na pripremanju takve strukture strpljivo deluje premijer sadašnje Palestinske autonomne uprave Salam Fajed. Po „Gardijanu“, „njegov uspeh mogao bi da probudi nemoćne izraelske liberale da obnove svoju spremnost za mir“. Ali, kako je za tako nešto potrebno još vremena, ideja se dopunjava prošlim iskustvima, bez posebne proročke vidovitosti: „Na Bliskom istoku decenija je više nego dovoljna za dalju katastrofu“.