Obnova i opomena

… počinje obnovu Francuske po svom receptu, pritom uz najnižu izlaznost birača u drugom krugu parlamentarnih izbora, kao delikatnom opomenom da i trijumfalne pohode i poverenje prati oprezna opomena o pažljivoj upotrebi reformi.

Rekordna apstinencija – izlazak svega 43 odsto glasača na birališta – kao preventivna poruka, bila je zapaženo visoka; upadljivo je zabeležena u siromašnijim područjima. Pored toga, od dvadeset miliona Francuza, koji su glasali blizu deset procenata ubacili su ‘bele listiće’.

Većina od najmanje 350 mesta, moguće i 359 – oko šezdeset procenata u novom Donjem domu – od ukupno 577 svakako znači potpunu kontrolu partije osnovane pre nešto više od godinu dana (april 2016). Više je nego udobna za Makronove namere, ma koliko da je za par desetina manja od skora koji mu je predviđan posle prvog kruga.

Govornik u predsednikovo ime, Kristof Kastaner pažljivo poručuje: „Prava pobeda će biti za pet godina, kad će stvari biti zaista promenjene. Narod nam je dao jasnu većinu, ali ne i blanko ček.“

Jedan gotovo istorijski domet je već prvim korakom ostvaren. Parlamentarnim i predsedničkim izborima „zbrisane“ su francuske tradicionalne partije. Kako izveštač Rojtersa formuliše, „ponižavajuće su uklonjeni socijalisti i konzervativna Republikanska stranka, koje su se decenijama smenjivale na vlasti“. Jednostavno rečeno: „Dvojna pobeda označila je razbijanje stare političke klase.“

Francuska desnica je samo pre godinu dana verovala da ne može da izgubi ni predsedničke, ni parlamentarne izbore – podsećaju komentatori. Socijalistička stranka je ipak najveći gubitnik: od preko dve stotine mesta – kojima se nadala – završila je samo sa skromna četrdeset četiri.

Nacionalni front – krajnja radikalna desnica – bolje je prošao – sa ranija dva se popeo do osam poslanika (prvi put je, posle četiri pokušaja, izabrana i Marina le Pen). Nadao se, međutim, ‘zlatnoj crti’ od petnaest, kritičnoj brojki koja daje pravo na stvaranje parlamentarne grupe.

Žan Lik Melanšon, načalnik tvrde levice, tvrdi da „razarajući neizlazak birača“ pokazuje da više ne veruju u izborni sistem i da pribegavaju „građanskom štrajku“.

Zanimljivo je da se oko tri četvrtine poslanika, inače različitih zanimanja (jedan je čak i bivši toreador), ranije nije oprobala u parlamentu, pa posebno Republici u pokretu predstoji i hitno „osnovno školovanje sopstvene skupštinske armije“. Rekordan je i broj žena (38 odsto), prosečna starost poslanika se sa 54 godine spustila na 49, a broj penzionera se od 106 smanjio na 41.

Analitičari sažimaju popis najavljenih reformi na par najvažnijih i osetljivih stavki – budžetska ušteda od šezdeset milijardi evra u sledećih pet godina, smanjenje broja zaposlenih (120.000 prekobrojnih) u javnim državnim službama, a najdelikatniji zahvat je preuređenje tržišta rada i pretresanje penzija, a sve u traganju za ravnotežom socijalne pravde i manje milostivih potreba tržišta, što znači lakše i zapošljavanje i otpuštanje, kao i prilagođavanje nadnica „od slučaja do slučaja“. Pobornici takav pristup nazivaju „modernizacijom radnog zakonodavstva“, dok se sumnjičavi pribojavaju.

Najjači sindikati upozoravaju predsednika da „ne ide ni predaleko, a ni previše brzo“.

„Makron je sada u izuzetno povoljnoj poziciji da gura svoj program ‘prijateljskog biznisa’, a o rezultatu će se tek suditi“, zaključuje Ekonomist razmatrajući „novo lice Francuske“.

Domaći mediji primećuju opasnosti od preslabe opozicije u parlamentu, pored koje će vlada isuviše lako dobijati željene odluke. Francuski radio čak pominje da je Makron, istina još zimus, pre izbornog raspleta, pomenuo da „apsolutna većina nije poželjna“.

Sa parlamentarnom budućnošću bez dovoljno jake „korektivne opozicije“, postavljaju se i pitanja, hoće li se politika „preliti na ulice“. Albert Ogien iz pariskog Centra za socijalne studije, recimo, nailazi na „neka predviđanja da protesti mogu da izbiju već ove jeseni“.

Slična razmatranja pozivaju se na prošla iskustva, koja pokazuju da većina ranijih reformi nije blokirana u parlamentu, već uličnim neredima.

Istovremeno, pomniji istraživači Makronovih osobina ističu njegovu filozofsku sklonost uverenju da nijedna strana nema monopol na istinu i da je najbolja politika ona koja meša elemente dva pristupa. Praktičari potvrdu tome nalaze čak u čestoj predsednikovoj, možda ne slučajnoj, uzrečici iz ranijih javnih debata: „u isto vreme“. Enigma je, kažu, na koju će se stranu okrenuti predsednik, kad se sa priče pređe na akciju. Ciničniji ocenjivači dodaju: dosad smo videli istinski posebnu ličnost, jednom polovinom Makijavelija, drugom Kerija Granta.