Od Ajhmana do Kepira

U Budimpeštu se vratio 1996. Već umirovljeni advokat, tihi stanar u susedstvu sinagoge, dugo je tvrdio da je nevin, a da je samo službovao po propisima. I u procesu 2011. je sa klupe ponavljao: „Nisam kriv. Uvek mi je život bio častan“. Kaže, prenele su agencije: nije znao da su Srbi i Jevreji bili meta, već je – po njemu – „racija bila protiv antinacističkih partizana“.

Davno je potresno svedočenje, čitulja koju je marta 1942. napisao protojerej Uspenske crkve u Novom Sadu Alimpije Popović, a nalazimo je u knjizi „Racija u južnoj Bačkoj“ istoričara Zvonimira Golubovića: „Na pojutarje svetog Jovana, rano ujutru krvoločni Ugri zatvoriše sve domove srpske za tri dana i tri noći sa narodom u njima, i nasta pokolj nedužnih ljudi, žena i dece. Mnoge pobiše u domovima, dvorištima, ulicama, kasarnama, a najviše po obalama zamrzla Dunava, jer studen bi silna. Klaše decu pred očima majki i otaca, a i ove pred očima dece, i ne dadoše tjelesa mrtvijeh majci zemlji, nego pobacaše pod debelu koru reke zaleđene, mnoge mrtve, a neke još žive. U Šajkaškoj i drugim mjestima isto učiniše baš na Badnjak uoči Božića.“

Govoreći o novosadskom stradanju 375 Srba, 809 Jevreja, 18 Mađara, 15 Rusa i 2 Rusina, na jednom od skorijih godišnjih pomena rabin Isak Asiel ovako je počeo molitvu: „Mađarski žandarmi upali su u stan porodice Rajh u Dositijevoj 11. Udoban i topao stan je bio pretvoren u stratište porodice Rajh. U njemu su ubijeni glava porodice Mano Rajh star četrdeset dve godine, supruga i majka Margita stara četrdeset godina, ćerka Magda stara dvadeset godina, ćerka Mira stara sedam godina i sin Bernard, beba stara četiri meseca, koju su zlikovci natakli na bajonet“.

Iz kuće Šosbergera u Miletićevoj ulici je ubijeno dvadeset sedam članova, priziva sudbinu danas Pavle, jedini preživeli u porodici, samo zato što je već bio u nacističkom logoru. Nekoliko zgrada dalje, pred brojem 16, na vratima je usmrćen đakon Saborne crkve Aleksandar. Tiho se kasnije govorilo da je sledećeg jutra pronađen samo deo brade,“ čoveka izuzetne kulture i sluha, koji je izvanrednim baritonom interpretirao karlovačko pjenije na bogosluženjima i koncertima duhovne muzike“, kako potonje hronike opisuju ovog stradalnika.

U južnoj Bačkoj u raciji je pogubljeno oko četiri hiljade ljudi, nalaze istraživanja. Nije 97-godišnji Šandor Kepiro optužen za sve žrtve. Dokazima se tereti za trideset šest slučajeva u kojima je „na utvrđenoj lokaciji izdavao naređenja, a moguće da ih je i sam izvršavao“.

Poslednji lovac na naciste, kako oslovljavaju Efraima Zurofa, direktora jerusalimskog Centra Simon Vizental, prošle decenije je pokrenuo Operaciju poslednja šansa, za koju njen uporni pregalac smatra da nije samo bitka za pravdu, nego i „važna komponenta borbe za istinu, posebno u postkomunističkoj Evropi“.

Kepiro je, dok je čekao sopstveno suđenje, tužio Zurofa „jer ga je izraelski aktivista nazvao ratnim zločincem“, ali je izgubio parnicu. Pre pola veka u Jerusalimu sam prisustvovao suđenju Adolfu Ajhmanu: U staklenom kavezu u dnu bine 1961. je sedeo onizak, mršav, u tamnom odelu, u beloj košulji uštirkane kragne i kravatom oko vrata, sa jakim naočarima u debelom okviru, nalik na pedantnog administratora, više nego na monstruma Drugog svetskog rata. Još pre prve pojave pred sudijom doprla je Ajhmanova karakteristika o samom sebi: „Obavljao sam dužnost funkcionera Gestapoa kao što sam pre toga radio posao putujućeg agenta jednog austrijskog društva za prodaju nafte“, a kad je dobio postavljenje u Gestapou, učio je hebrejski „kako bi što bolje odgovorio postavljenom zadatku“. Časove mu je davao rabin, kasnije usmrćen u gasnoj komori. Opšti je utisak ono što je zaključio jedan izraelski list – najstašnije je to da taj strašni Ajhman ne izgleda ni malo strašan.

U Budimpešti 2011, bivši mađarski žandarmerijski kapetan sedeo je u invalidskim kolicima, starački izgubljen, koliko je i Ajhman dekovao činovnički revnosno.

U Talmudu, svetom jevrejskom kodeksu moralnih normi i običaja, zabeleženo je: „Ko god pogubi jednu dušu, računa mu se kao da je pogubio čitav svet, a ko održi u životu jednu dušu, računa mu se da je održao čitav svet“.