Amerika je ostala bez jedne nacionalne ikone, iako „samo novinarke“ – Evropi možda manje poznate – koja je decenijama, od Džona Kenedija, zaredom držala na „žeravici“ desetoricu predsednika SAD.
Helen Ameliji Tomas, zaboravljajući na čas sve druge brige, mediji Sjedinjenih Država, od najmanjih do Vašington posta, Njujork tajmsa i najvećih TV mreža i Baraka Obame („bila je pionir u otvaranju svih vrata i rušenju barijera“), odali su poštovanje za neumorni napor da pokaže kako izabrani javni službenici moraju da nauče – oni najviši pre svega, „koje poštujem, ali mi ih plaćamo – da nam duguju istinu, a ne mi njima podaničko poverenje“.
Novinari su institucija koja neprekidno može da postavlja pitanja predsedniku i da ga čini odgovornim, inače bi on mogao da postane kralj – napisala je ne jednom prilikom Helen.
Preminula je u 93. godini, zapamćena kao „neukrotivi izveštač“ agencije UPI skoro šezdeset godina, najduže iz Bele kuće, gde joj je godinama pripadala privilegija da na konferencijama za štampu predsedniku SAD postavlja prvo pitanje i mesingana pločica sa imenom na njenoj stalnoj stolici.
Sedmo dete u porodici pravoslavnog doseljenika iz Libana, vlasnika skromne bakalnice u kvartu Detroita u kome su živeli Italijani, Nemci, useljenici iz Afrike i arapskog sveta, Helen je sa diplomom Državnog univerziteta Vejna zakoračila u novinarstvo raznoseći šoljice kafe i tekstove rukopisa urednicima vašingtonskog lokalnog lista, da bi potom od 5:30 svakog jutra pripremala sopstvene „ženske priloge“ u agenciji Junajted pres, gde se zaposlila 1943.
U Belu kuću se „uselila“ sa kampanjom i pobedom Džona Kenedija, koji je ponekad nemoćno priznavao predsedničku nemoć pred novinarskom upornošću – „dobra devojka, samo kad bi se oslobodila bloka i olovke“.
Kasniji predsednici bivali su na mukama na koje ih je stavljala Helen Tomas.
Kad je recimo Džordž Buš stariji saopštio da je vojni budžet SAD nepromenjen posle raspada Sovjetskog Saveza, rušenja Berlinskog zida i nestanka komunizma, jednostavno je upitala, ali od predsednika nije saznala: „Ko je neprijatelj?“
Poznat je razgovor, više rasprava, sa Bušom sinom, koji se našao u nebranom grožđu.
„Zbog čega ste stvarno, bez pravog razloga, želeli da napadnete Irak, sa hiljadama žrtava na obe strane?“
Kad je predsednik pokušao da je ubedi u svoje razloge, Helen ga je prekinula: „Iračani nisu ništa učinili ni vama ni našoj zemlji…“
Predsednik nije popuštao: „Talibani su pružali utočište Al Kaidi, koja se kod njih uvežbavala.“
„Ja govorim o Iraku“, zaključila je Helen nokautom.
Poslednje aktivne godine Helen Tomas je provela kao kolumnista Herstove novinske grupe, pošto je UPI prešao u ruke Crkve ujedinjenja, koju je osnovao korejski propovednik Sung Mung Mun, kome je poželela „sve najbolje“ i dala otkaz.
Konačna velika „bomba“ devojke koja nije ispuštala blok i olovku, ni u devedesetoj eksplodirala je 2010. u Vašingtonu: ovog puta bio je odgovor, a ne njeno vruće pitanje.
Na interesovanje Davida Nesenova, rabina i filmskog producenta, šta misli o Izraelu, Helen je uzvratila: „Recite jevrejskim useljenicima da idu do đavola iz Palestine, da se vrate kući, u Poljsku, Nemačku i Ameriku ili već odakle su došli.“ Kasniji cunami protesta i osuda (Bela kuća: „reči uvredljive i za svaku osudu“) završili su se ostavkom Helen Tomas kod Hersta i njenim „izraženim žaljenjem“ zbog, ovog puta, sopstvenih reči. Karijera u javnosti tako je okončana, možda i trenutkom izmakle kontrole nad neuništivim bliskoistočnim porodičnim tragovima.
Nije preterano reći da je Helen Tomas heroj novinarstva, reči američkog televizijskog veterana Dana Radera, bile su eho oproštaja prošlog vikenda.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
