Ofnerova putovanja

Pomen Franji Ofneru, međutim, nikad nije zakasnela vest.

Kad su se krajem marta opraštali od „patrijarha“ (za sebe je govorio da je „sve bliži Mojsijevim godinama, a ima još neobavljenih poslova“) članovi Udruženja strane štampe u Izraelu, prvog predsednika i osnivača svog tamošnjeg esnafa, uz najdublje poštovanje „novinaru stare škole, učitelju i diplomati”, podsetili su na davni i večno poučni Franjin amanet:

„Kao, svojevremeno, dopisnik Obzervera Ofner je intervjuisao Davida ben Guriona, koji je bio žestok kritičar Britanca Antoni Idna zbog zalaganja da Izrael odobri Jordanu i Egiptu koridor kroz Negev, čime bi bio blokiran izlaz jevrejske države na Crveno more. Prisutni revnosni službenik je uporno zahtevao od novinara da omekša i ublaži Ben Gurionove reči, preteći Ofneru da će ga uhapsiti. Franja je samo odgovorio da nije premijerov cenzor. Razgovor sa predsednikom vlade je u Londonu objavljen pod naslovom ‘Izrael optužuje Britaniju: Kupovina arapskog prijateljstva našim raspolućivanjem’. Premijeru je odmah u Knesetu postavljeno pitanje da li je tačno citiran, a Stari lav je parlamentu u Jerusalimu mirno saopštio da se njegove reči doslovce nalaze u engleskim novinama.”

Nije otud neobično što je tekstove Fransisa Amira Ofnera, kad je za njujorški Međunarodni servis vesti pisao redovnu „paket kolumnu“, istovremeno objavljivalo tri stotine listova u svetu. Decenijama je, takođe, radio kao bliskoistočni saradnik bostonskog Kriščen sajans monitora, zatim, hamburškog Velta, jedno vreme bio je novinar čikaškog Tribjuna, a takođe i Džeruzalem posta i Izraelskog nacionalnog radija. Godinama je bio predavač novinarstva na univerzitetima u Tel Avivu, na Harvardu, u Bonu, Berlinu, Ženevi i Londonu. Najmanje je imao interesovanja za diplomatiju – samo je kratko, početkom šezdesetih izdržao činovnički poredak kao savetnik izraelske ambasade u Vašingtonu i misije u Ujedinjenim nacijama.

Biografiju Fransis Amir Ofner počinje pastoralnim uspomenama: „Rođen sam u Dunavskoj ulici broj 11. Tamo i u sremskom selu Šimanovcima sam rastao, tamo sam dobio vaspitanje, prvo u jevrejskoj osnovnoj školi, pa u srpskoj gimnaziji u Novom Sadu, onda sam u Zagrebu studirao prava i doktorirao. U međuvremenu sam ‘išao po Evropama’, kako se onda govorilo. Ušparao sam nešto para dajući privatne časove, pa sam pohodio Beč, Pariz, Švajcarsku, Italiju i šta sam još mogao…”

Pominje da je, pošto ga je Hitler „već jako nervirao”, negde 1935 – 1936. pripremio revolver da ubije Geringa, kad doputuje u Zagreb, ali je poseta otkazana…”srećom, jer sada ni mene sigurno ne bi bilo da ti ovo ispričam“.

Početak Drugog svetskog rata za Franju je značio hapšenje i prinudni rad u Novom Sadu, zatvor u Budimpešti i bekstvo neposredno pred izručenje nemačkom Gestapou 1942: „Mađarski islednik, ne sećam se više imena, pružio mi je priliku da pokušam, rekavši da izlazi iz kancelarije na tri minuta, a da je stepenište na kraju hodnika, misleći valjda da će jednog dana, ako preživi, možda i on imati sreće da naiđe na Samarićana ili je samo časno verovao u dobra dela.”

Ofner je nekako stigao do Istanbula gde je završetak rata dočekao kao pripadnik Uprave za ratne informacije SAD – na položaju oficira za vezu za Balkan – ustanove koja se bavila savezničkim demoralisanjem i dezinformisanjem Nemaca i njihove Osovine. „Ipak, mi smo manje lagali od njih”, govorio mi je.

Fransis Ofner je, manje je poznato, prvi obavestio Vašington, američku vladu i javnost, o raciji mađarskih honveda, ubistvu 1250 nedužnih i bačenih pod led Dunava u Novom Sadu januara 1942.

Kad je septembra 1945, stigao u Palestinu, počelo je konačno još jedno novo doba za Fransisa Amira Ofnera, u kome mu je malo vremena ostalo za uspomene. U tihoj telavivskoj ulici Rupin 23, u pisaćoj mašini, čuvanoj kao amajlija, na kojoj je – inače – 1949. na Rodosu otkucan arapsko – izraelski sporazum o prekidu vatre, godinama, do danas stoji uvučen beli papir prve stranice knjige „kako je sve to bilo”. No poslednjeg daha, zapravo dok ga – samo koju godinu ranije – nisu izdale oči, nije bilo dovoljno vremena.