Olimpijski ispiti

 Sada su u olimpijskom selu u Riju, kao mesto za sećanje – smeštena u staklenu kocku – postavljena dva nevelika kamena, donesena iz postojbine viteškog nadmetanja grčke Olimpije. Uz je ispisano „uvek ćemo vas pominjati u našim srcima“. Ovaj memorijalni beleg biće prenet u Tokio, gde će 2020. biti održana sledeća olimpijada.

U vreme antičkih olimpijskih svečanosti, istina na samo pet dana koliko su trajale, prestajali su ratovi i neprijateljstva. U modernom dobu je ponekad bivalo drugačije, najtragičnije sigurno u Minhenu septembra 1972, kad su pripadnici palestinskog Crnog septembra – uz prethodno zlostavljanje (jedna žrtva je čak i kastrirana) – brutalno ubili jedanaestoricu izraelskih sportista (trećinu nacionalnog tima) i jednog nemačkog policajca.

Udovice dvojice stradalih, Anki Spicer i Ilana Romano, od 1976. su uporno vodile javnu kampanju, pokušavajući da Međunarodni olimpijski komitet privole da uvede „zvaničnu žalost“. Do dolaska Tomasa Baha na čelo, MOK je tako nešto odbijao.

„Ovo je sada i emocionalni i istorijski trenutak, koji smo čekale skoro pola veka“, kaže Ilana Romano. „Konačno, strpljenjem smo uspele.“

Uoči početka igara u Riju Međunarodni olimpijski komitet je priredio posebnu ceremoniju, a predsednik Bah je pred neobičnim spomenikom pročitao imena stradalnika – Izraelaca, Nemca, dve žrtve bombe na letnjim igrama 1996. u Atlanti i gruzijskog sportiste koji je izgubio život u nesreći na zimskoj olimpijadi u Vankuveru 2010. godine.

Minut ćutanja i razmišljanja učesnika Olimpijade je predviđen u zvaničnom programu i poslednjeg dana igara u Riju, za vreme svečanog zatvaranja.

Žil Bojkof, politikolog i istoričar olimpijskog pokreta, profesor univerziteta u Portlandu, zakasnelo osvešćenje tumači „dugom fiktivnom vodiljom Međunarodnog olimpijskog komiteta da se politika i sport ne mešaju“. Ova varka je savešću Tomasa Baha promenjena. Bi-Bi-Si navodi mišljenje Bojkofa da će „mimo svake sumnje pitanje ovakvog obeležavanja sećanja biti sporno za neke od političkih protivnika Izraela“, ali – zaključuje – „MOK ima dobre razloge da istraje“.

Jedan od takvih dobrih koraka je pozivnica i dobrodošlica migrantsko – izbegličkoj reprezentaciji na olimpijadi u Riju, gde „beskućnici“ nastupaju pod olimpijskom zastavom, zajedno sa 11.000 sportista sa „kućnim adresama“.

„Šaljemo znak nade izbeglicama i svetu“, objasnio je predsednik MOK, Nemac Bah.

„Nismo mi izabrali da napustimo domovinu, ni postanemo migranti“, poručuje osamnaestogodišnja plivačica Jusra Mardini. „Mi ovde u Riju predstavljamo više od šezdeset miliona ljudi. Želim da se sve izbeglice ponose sa mnom. Hoću da ih ohrabrim, čak i kad nismo u svojoj zemlji i kad smo na teškom put, da možemo mnogo da da učinimo.“

Ova Sirijka, čije je ime zapaženo u Riju, ma koliko njeno vreme i pored pobede u kvalifikacionoj trci nije bilo dovoljno za dalju borbu, zapamćena je po „zlatnoj medalji“ na otvorenom moru. Na čamcu sa jedva sedam – osam mesta, kojim je krenula prema grčkom ostrvu, bilo je dvadeset putnika. Motor je brzo „izdahnuo“. Devojka i njena sestra su skočile u vodu i uz pomoć još jednog sapatnika, plivajući tri sata su vukle čamac do obale Lesbosa.

Kasnije pripreme za olimpijsko plivanje na 100 metara slobodnim i beterflaj stilom u bazenu sledile su u Berlinu, dokle je u izbegličkoj odiseji dospela nesigurnom migrantskom rutom. „Od mog porodičnog ognjišta u Damasku ništa nije ostalo, sve je uništeno i morali smo da bežimo,“ ispričala je Jusra.

Međunarodni olimpijski komitet je – po brojnim izvorima posebnim zalaganjem Tomasa Baha za reprezentaciju „bezemljaša“ – od četrdeset troje sa raznih strana okupljenih kandidata izabrao desetočlani tim, „čiji su članovi na kraju stigli do Rija, pošto je prethodno svako od njih prošao kroz sopstveni pakao“.

Imena, koja se – izvesno – neće pominjati po medaljama su pravi junaci Igara 2016. Svojim nastupom opominju da šezdeset pet miliona migranata i izbeglica, koliko se računa da ih je trenutno u svetu, nisu drugačiji od ostalih i da zaslužuju pobedničko postolje i kad se na njega ne penju. Nastupaju dvoje sirijskih plivača, trkač na 800 metara iz Južnog Sudana i sprinter izbegao iz iste nesrećne zemlje, maratonac iz Etiopije, još troje trkača na 800 i 1500 metara iz Južnog Sudana, dvoje kongoanskih džudista.

Od već davne Kubertenove obnove igara 1896. u Atini sa četrnaest zemalja i 176 učesnika, olimpijade su prolazile kroz različita iskušenja ne samo nadmetanjem atleta na sportskim borilištima u ime gesla „citius, altius, fortius“.