Olimpijski krugovi

Među onima koji su preživeli uvek se posebno pominje rođeni Beograđanin Šaul Ladanji, onda reprezentativac u brzom hodanju, danas 76-godišnji profesor, umirovljeni mašinski inženjer. Sudbina ga je „čitavog veka izvodila iz pakla“, od aprila 1941. kad je u srušenoj porodičnoj kući preživeo nemačko bombardovanje jugoslovenske prestonice („To je bila samo prva sreća“, kaže), pa zatim izbeglištvo u Budimpešti, skrivanje od nacista i Hitlerov koncentracioni logor Bergen Belsen, sve dok pre kraja Drugog svetskog rata sa grupom jevrejske dece nije dospeo u Švajcarsku, otkupljen od Adolfa Ajhmana za hiljadu dolara „po glavi“. Od osnivanja jevrejske države 1948. živi u Izraelu, ali i tu u „domaćim ratovima“, kao artiljerijski kapetan u rezervi.

Što se brzog hodanja tiče, još drži svetski rekord na osamdeset kilometara. Pred kasnije letnje olimpijade, porodice nastradalih u Minhenu, a uz londonsku 2012. dve udovice posebno, bez uspeha pokušavaju da od Međunarodnog olimpijskog komiteta izbore da u svečano otvaranje uđe i „minut ćutanja“ za one sa manje sreće, ubijene 1972. Poput prethodnika, predsednik Žak Rog, i sam učesnik „crnih igara“ kao belgijski reprezentativac u jedrenju na vodi, i ovog puta je odbio molbu, pomognutu sa 105.000 on-lajn potpisa.

Rogovo objašnjenje je – prema novinskim izveštajima – kako „tragediji ne treba dozvoliti da zaseni poruku mira, koju širi olimpijski duh“, uz dodatak da „atmosfera otvaranja ne priliči sećanju na tamne trenutke incidenta“. Ogorčena Ilana Romano, udovica ubijenog dizača tereta Josefa, poručuje da je „uskraćivanje zvaničnog sećanja bela zastava pred terorizmom“.

Nezadovoljni i ponovo razočarani, bližnji ponavljaju da su u Londonu tražili samo jedan minut od 24.480 koliko će igre trajati. Izrael je saopštio da će i službeno uložiti protest, a posebno ogorčeni komentatori ne odriču se tvrdnje da „apolitično borilište opet postaju veoma politično, iz straha da neke arapske zemlje i države iz Persijskog zaliva ne napuste Igre“.

Sem krivice izvršilaca i organizatora davnog zločina, zatrovanih ulivenim shvatanjem „oslobodilačke borbe i revolucionarne pravde“, sada – uvidom nedeljnika Špigl u dokumente, kojima je isteklo vreme da budu tajna – znamo da su pre četiri decenije nemačke savezne i bavarske nadležne vlasti zanemarile blagovremene i pouzdane obaveštajne dojave šta će se dogoditi i – po drugim svedočenjima – čak se dogodilo da je neonacistička grupa neometano pomogla teroristima u pripremama.

Najotrovnije strele dolaze, naravno, od bliskoistočnih komentatora. Telavivski Haarec, preko izraelskog zvaničnog izaslanika na VIP tribini Aleksa Giladija, globalnog televizijskog tajkuna (koji je na počasnom mestu sedeo umesto predsednika države Šimona Peresa, odsutnog zbog poklapanja svečanosti sa obeležavanjem šabata) i „čoveka nadležnog za donošenje stotina miliona dolara u olimpijski kofer“, ukazuje na smokvin list upotrebljavan i od ostataka međunarodnog komiteta: „Za decenije odbijanja sećanja na minhensku jedanaestoricu oni koriste dva alibija – politika ne treba da se meša sa Igrama, ceremonija otvaranje je mesto i trenutak da se slavi život, a ne da se obeležava umiranje.“

„Ovakvi razlozi izgledaju veoma šuplji“, ne dvoumi se list u svojoj strogoj oceni. Mreža TV Al Arabija, u toj utakmici, vraća loptu svojim uverenjima: „Pritisak je politički. Namenjen je više kao udarac u obraz palestinskim pravima, nego što je napor da se čuva uspomena na nevine izraelske sportiste, koji su bili žrtve sukoba kakav se nastavlja do današnjeg dana.“

Ipak, u Londonu je, Žak Rog – „na spontanu sugestiju“, kako beleži vest Rojtersa – sa nekolicinom zvaničnika Međunarodnog olimpijskog komiteta, u društvu gradonačelnika Borisa Džonsona i Sebastijana Koua, domaćina Igara na Ostrvu, neočekivano došao u olimpijsko selo da bi tako izrazio poštu žrtvama Minhena. „Vođen savešću ili političkim instinktom“- upitali su se izveštači, pošto su saslušali predsednikovu ispovest: „Oni su delili ideale, koji i nas okupljaju. Verovali su u takvu viziju. Dugujemo im da čuvamo takav duh i da ih se sećamo. Sport ima sposobnost da ujedinjuje, ali ne može da izleči sve svetske probleme o boljke.“ Minhenska olimpijada traje i 2012.