Opet 1915.

Glasanje u Komitetu za spoljnu politiku Predstavničkog doma američkog Kongresa i u skupštini Švedske ovog marta još jednom je otrovni duh pustilo iz boce. Kako se približava stogodišnjica pogroma – za jedne „nesrećnog ratnog stradanja u haosu raspadanja imperije“, za druge smišljenog istrebljenja čitavog naroda – ponovo se vrednuju shvatanja istorije i odmeravaju političke potrebe.

Da li je smrt milion i po Jermena u Prvom svetskom ratu bio prvi genocid dvadesetog veka dosad nikako ne dobija jedinstvenu ocenu, ne samo nepomirljivošću Ankare i Jerevana i jermenskog rasejanja. Dosad je dvadeset jedna zemlja prihvatila da su Jermeni žrtve genocida. Prvi je to 1965. učinio Urugvaj, ali su tako postupili i drugi, većinom Evropljani i Južnoamerikanci, ali i Savet Evrope, Svetski savet crkava, Vatikan, čak i četrdeset dve države SAD, mada ne i administracija Sjedinjenih Država u Vašingtonu. Italija je, ovom prilikom, pisanim saopštenjem ponovila da „nije među onima koji priznaju jermenski genocid“.

A turski ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu i švedski šef diplomatije Karl Bilt zajednički su osudili glasanje (131:130) poslanika u Stokholmu. „Rezultat je za žaljenje, jer politizacija istorije ne služi ničemu „, kaže Bilt. „Nas interesuje posao pomirenja (Turske i Jermenije), a ova odluka kao da navodi na rast napetosti više nego da ih smanjuje.“ Švedski premijer je – takođe – telefonirao kolegi Erdoganu, da bi se ogradio od postupka u sopstvenoj skupštini.

Sa Amerikancima je znatno složenije. Kao i u ranijim prilikama, odluka spoljnopolitičkog komiteta (23:22) verovatno neće stići pred pun saziv Predstavničkog doma. Barak Obama iz Bele kuće drugačije mora da gleda ono što je u predsedničkoj kampanji i još ranije, dok je bio senator video. „Jermenski genocid nije optužba, već mnogo pre široko dokumentovana činjenica“, prenosile su agencije Obaminu izjavu.

U zamršenom klupčetu svetskih odnosa, Turska je jedan od najvažnijih i najčvršćih konaca za koji se drži Amerika, uz sve „čvorove“ koje poslednjih godina ne može da raspetlja sa Ankarom, čak i pomisli okreće li se vitalni saveznik azijskom istoku i islamskom svetu, kao prirodnijem središtu. Administracija će ubediti zakodavce šta su neposrednije potrebe. „Već zamorni diplomatski ritual odigraće se još jednom“, uveren je i komentator Ekonomista.

Turski ministar Davutoglu kaže da Ankara neće sedeti skrštenih ruku ako druge zemlje preduzmu slične korake i prihvate ubijanje 1915. kao genocid: „U svakom pojedinačnom slučaju primenićemo različit set mera. Niko ne može da pritiska Tursku u ime lokalnih potreba, a istorijski događaji ne mogu da se zloupotrebljavaju za uske ciljeve.“

Izvrsni znalac, profesor Darko Tanasković ukazuje da Turska „upravo postavlja makroideološku platformu, prema kojoj treba da se reafirmiše celokupno duhovno, kulturno i političko nasleđe Osmanskog carstva, kao njegova legitimna civilizacijska naslednica, kako bi u preraspodeli svetske moći i uticaja, koja je u toku, obezbedila i delotvorno igrala ulogu jednog od globalno značajnih međunarodnih činilaca.“

Istovremeno, zanimljiva su i dodatna razmatranja drugih uglednih analitičara: Jednog dana lider Turske biće državnik koji će moći da vidi da nacionalnom dostojanstvu bolje služi prihvatanje grehova učinjenih na anadolskoj zemlji od sprečavanja rasprave i kažnjavanja istina. Takav nacionalni prvak će moći da razdvoji odnose sa današnjom Jermenijom od osmanske istorije. Ima u Turskoj onih koji to shvataju i tragaju za časnijim pristupom istoriji. To su kolumnisti, koji ističu da za ućutkivanje i razoružavanje kritičara Turske ne bi bilo ništa bolje nego da se obavi časna i ozbiljna istraga događaja iz 1915.

Ankara odavno smatra da je krivica za uništenje Jermena rešena izrečenom kaznom prekog suda u Istanbulu 1919, kad je – u odsustvu – na smrt osuđen trijumvirat paša režima mladoturaka, veliki vezir Mehmed Talat i ministri rata i mornarice, Ismail Enver i Ahmed Džemal, dužnosnici Komiteta za jedinstvo i napredak. Sva trojica, dve-tri godine potom izgubili su živote u emigraciji, pod različitim okolnostima. Osvetnici, pravda ili sudbina, ne mogu da se izbegnu.

Turska je, prošlih godina, predložila rad komisije, oslobođene politike, koja bi stručno i nepristrasno došla do istine za večnost; šta se sve zbivalo u holokaustu Jermena, započetom hapšenjem, pa smaknućem pedeset intelektualaca i nacionalnih prvaka.

Još smo, čini se, daleko od takvog konačnog saznanja.

Naslednici moćne osmanske carevine u prošlosti i čuvari starozavetnog utočišta u koje je, pod biblijskim Araratom, pristala Nojeva barka, prošle jeseni su nagovestili znake mudrosti, dostojne dalekih predaka, pošto su zaključili jermensko – tursko pomirenje novog doba. Nažalost, potpisi su do danas samo mrtvo slovo na protokolu i diplomatska arhiva.