Opijenost uverenjem

„Nećemo se predati“, poručuje Ričard Malka, advokat nedeljnika, tumačeći verovanje klijenta: „Ismevamo i sebe, i političare i religije i to je stanje uma kakvo treba da imate. Humor bez toga ne postoji. Naše je pravo i bogohuljenje. Nikad nismo kritikovali Jevrejina zato što je Jevrej, muslimana što je musliman, ili hrišćanina jer je hrišćanin. Ali, možete da kažete šta god želite, najgore stvari – mi to činimo – o hrišćanstvu, judaizmu i islamu i to je Šarli ebdo.“

Saglasnost, ovaj pravni zastupnik satire kao oružja duha, sigurno, neće naći kod „zakletih osvetnika proroka“, a izvesno ni razumevanje, ni na mnogim stranama, među čuvarima nekih usađenih i mnogima nedodirljivih vrednosti, naročito u religijama. Beogradski orijentalista, profesor Rade Božović u članku objavljenom u Politici detaljno istražuje neravnoteže u poimanju: „Hteli smo, plemenito, multikulturalni svet, ali smo izvršili slabe pripreme. Ušli smo u taj projekat kao u bezglavu revoluciju, a zapostavili pravila evolucije. Brzina je od đavola, kaže jedna arapska izreka. U pariskom slučaju radi se o nesumnjivom terorizmu. Nepoznavanje drugih kultura može da izazove fatalne nesporazume, pogotovo u vreme kada se odvijaju (neočekivani) montirani ratovi. Zbrka nastaje kod fanatika, koji i danas žive na staroj, teološkoj islamskoj podeli života na planeti na svet mira i svet rata, gde je ovaj poslednji vezan za hrišćanske zemlje, a da se pritom zaboravlja, od strane nekih muslimana, da postoji za neke teologe i treća teritorija – suživot. Sledstveno ovim zabludama morao se dogoditi, nažalost, terorizam. Pogotovo kada i o tom pojmu postoje nesporazumi i dvostruka merila… Ukratko – dok naše obrazovanje ne postane istinski multikulturno, nećemo moći da pronađemo pravu stazu do suživota.“

Londonski Gardijan zapaža mnoga medijska svođenja strašnog pariskog događaja na 'dva suprotstavljena reda licitiranja': „reč je o islamu“ ili „nema veze sa islamom“, sve je to kod jednih, a kod drugih nije – (tekuća) spoljna politika, „radi se o ratu“ ili kriminalu, o slobodi govora, integrisanosti u društvo, rasizmu, multikulturalnosti. „Od svega ima pomalo“, smatra Gari Jang, „a koreni ovakvih akcija su svakako duboki i kompleksni, kao i motivi“. Nimalo nisu jednostavni: „Daleko od toga da je svetinja, kako neki tvrde, sloboda govora je uvek uslovna. Sva društva povlače linije, stalno ih pomeraju i raspravljaju o tome šta predstavlja standarde javnog govora kad dotiče kulturne, rasne i verske osetljivosti. Svaka zemlja, uključujući Francusku, ima svoje granice. List Mond je 2005. proglašen krivim zbog „rasističke klevete“ prema Izraelu i jevrejskom narodu, a 2008. karikaturista nedeljnika Šarli ebdo je otpušten pošto je odbio da se izvini zbog antisemitskih opaski.

Danski Jilands posten je tri godine pre nego što je objavio karikature proroka Muhameda jednom prilikom odbio da štampa sasvim bezazlen prilog o Hristovom vaskrsenju „iz bojazni da će izazvati proteste“. Kad je karikaturista Hristofer Ziler poslao crteže Hrista, od urednika je dobio elektronski odgovor: „Ne mislim da će naši čitaoci uživati i u stvari nalazim da će izazvati nezadovoljstvo, pa ih neću iskoristiti.“ Ziler je poručio da bi njegov deda, kao dobar hrišćanin, uživao u crtežima, „a pokazao sam ih i nekolicini sveštenika i njima su se dopali“. Redakcija, ipak, nije popustila. Potom, 2005. Jilands posten je odjednom objavio prorokovih dvanaest karikatura.

Kad je 2012. četrnaestominutno amatersko filmsko izrugivanje proroka Muhameda označeno sa više strana kao smišljena provokacija iz Kalifornije, zaključeno je da ne vodi sudaru civilizacija, ali je varničenjem kroz Jutjub mrežu zapalilo teško kontrolisan gnev i napetost u islamskom i arapskom svetu. Reakcija na nečasne atribute pripisane verovesniku – vlastoljubivi varalica, ženskaroš, razvratnik – bila je razumljiva, sažeta u propoved šiitskog šeika Nasrale o „nezapamćenoj i besprimernoj uvredi islama“. Predstava u Los Anđelesu na bioskopskoj premijeri na Holivudskoj aveniji, igrala se pred jedva desetak gledalaca.

U Parizu je auditorijum milionski, a scena tragična: žrtve su svih vera, svet slobodnog uma se okupio da im se pokloni i sebe opomene dok vlada opijenost izvedenim uverenjima.