Oproštaj od „kralja“

Pripremljena je većina od jednog, zlatnog glasa, ali tek posle kritičnog prebrojavanja će ishod biti siguran.

Likud Benjamina Bibija Netanijahua do poslednjeg časa pokušava da među poslanicima pronađe Judu, koji će izdati osmočlanu koaliciju Jaira Lapida i Naftali Beneta, savezništvo za obaranje „kralja Bibija“.

Predsednik parlamenta Jariv Levin, veran Netanijahuov sledbenik i revnosni član partije, završetak izgubljene utakmice je uspeo da odloži samo do nedelje.

Benet, i sam predvodnik krajnje desne stranke (Jamina u prevodu to bukvalno i znači) poručuje dosad vladajućem taboru da „promena vlade nije katastrofa, ni propast, već uobičajen i normalan korak u svakoj demokratskoj državi, pa kako Izrael nije monarhija, niko nema monopol“.

Dodaje i savet, i drugim „svedržiteljima: „Ne ostavljajte za sobom spaljenu zemlju i dozvolite joj da krene napred, jer je građanima dozvoljeno da imaju vlast kojoj vi niste na čelu.“

„Kralj Bibi“, najdugotrajniji premijer (petnaest godina, dvanaest u nizu) od nastanka moderne jevrejske države 1948, ne prestaje da ponavlja da je njegovo smenjivanje „najveća izborna prevara u istoriji demokraije“. Ali, i njemu bliski likudnici znaju da ih je vođa zapravo odveo u „političku provaliju“.

Trenutak je svakako delikatan, pa je podeljeno izraelsko društvo, šef Šin beita (službe državne bezbednosti), čak javno upozorio na „moguće izglede političkog nasilja zbog ekstremnih razlika“.

Vlada, koja će – čini se izvesno – za koji dan stupiti na dužnost je „instant tvorevina“, okupljena da ruši Netanijahua, nije ideološki harmonična, pa je razumljivo pitanje kako će održavati unutrašnju ravnotežu. Njeni predvodnici Benet i Lapid pri odlučivanju imaće unapred dogovoreno pravo veta.

Još polovinom maja – u jeku krize u Gazi i arapsko-jevrejskih sukoba u izraelskim gradovima – iz Jamine su saopštili da desničar Naftali Benet napušta započeto udruživanje sa centristom Jairom Lapidom u rušenju Netanijahua. Tri nedelje kasnije potpisao je sporazum sa Lapidom i sada religiozni nacionalista čeka da stupi na dužnost premijera u prvom poluvremenu, pošto će ga na polovini mandata zameniti „centrista“ Jair Lapid, lider Ješ atida (Ima nade), na čelu kabineta u kome je među ministrima i građanska levica.

Džeruzalem post ukazuje: „Silna energija i napori u ovoj zemlji troše se upravo na pokušaje da se obrazuje vlada, pa pitanja kako će je njen predsednik voditi i šta se nada da ostvari ostaje po strani. Ni Lapid, ni Benet, u izjavama prošlih nedelja nisu govorili o posebnim vizijma i strategiji kad preuzmu kormilo, jer ih dobrim delom koaliciona šarolikost sprečava da ostvare velike ciljeve. Naglašavali su potrebu da se u državi vrati smirenost, da svaki ministar radi svoj posao, bez političkih trzavica i sukobljavanja, drama i mahinacija. Prvenstveni posao vlade je svakako da obnovi poverenje građana da radi za njihovo dobro, pokazujući sposobnost i odgovornost.“

Posmatrači razložno smatraju da je prvi praktični zadatk zaostalo usvajanje budžeta, kao nasušna potreba i pitanje, koje je u ranijem političkom nadmetanju poslužilo kao okidač za seriju izbora.

Drugi ključni ispit novog kabineta, bez sumnje, biće uređenje odnosa sa najbližim saveznikom i patronom – Amerikom. Po ustaljenom običaju, premijer Benet će „što pre“ posetiti Belu kuću, ali se temeljnije i trajnije obavljanje poslova očekuje kad se veza sa Vašingtonom vrati u putpuniju nadležnost ministarstva spoljnih poslova. Netanijahu je prošlih godina američku kartu držao previše u svojim rukama, sebično naglašeno posebnom ličnom vezom sa Donaldom Trampom.

Odsad, šef diplomatije Jair Lapid, čini se da će će na duže biti prijemčiviji gost demokratske administracije SAD od Beneta, čiji je „teret“ dosadašnja naklonost za aneksiju na okupiranim teritorijama i jevrejska naselja na Zapadnoj obali, blisko Bibijevim uverenjima, koja Amerikanci (ma koliko naklonjeni Izraelu), nisu uvek lako mogli da ukrote. Jair Lapid je dugo priželjkivao, a i pripremao se za mesto ministra spoljnih poslova, pa će mu prioritet – prema Džeruzalem postu – biti osiguravanje dvopartijske, demokratsko-republikanske podrške u Kongresu i lečenje pukotina između Izraela i zajednice američkih Jevreja, naravno i usaglašeno obuzdavanje Irana i suzbijanje radikalnog islama.

Bilo bi ohrabrujuće – zaključuje u detaljnoj analizi anlitičarka bliskoistočnih prilika Daniela Peled – da vlada novom energijom pristupi rešavanju palestinskog pitanja, „ali niko od lidera koalicije nema posebnog interesa ili moći da se to čini“; pa kao da je konsenzus da se sukobu sa Palestincima namenjuje večni status quo.

Takvu ideju je posebno cementirao Netanijahu, pa – kaže Peled – „može se reći da je usađen njegov legat da milionima Palestinaca može da se upravlja kao neudobnom činjenicom više nego egzistencijalnom pretnjom,“ Trampovi „topli zagrljaji“ Bibija, preseljenje ambasade SAD u Jerusalim, priznanje aneksije Golana i mirovni sporazumi sa četiri arapske monarhije, izgledeali su kao potvrda Netanijahuove strategije.

Čak i posle neuspeha sporazuma u Oslu 1993,  podseća iskusna urednica londonskog Instituta za rat i mir, izraelski premijeri uglavnom su bili bar teoretski lojalni ideji o dve države kao rešenju, istina – ne verujući u takav recept. Za Jaira Lapida, izabranika sekularnog centra, kako i za Beneta, kao da su „kućne brige“ – ekonomija, ali i uvođenje građanskog braka, javnog saobraćaja u dane jevrejskih praznike – preča potreba, više nego želja da se suoče sa okupacijom koja ima malo uticaja na njihove svakodnevne živote.

Bibijevi tragovi se, ipak, lako ne brišu.