Osamin naslednik

Šestonedeljna zadrška u imenovanju (objavljenom na probranim sajtovima) je, veruje se, opreznost desetorice koji čine ranije retko pominjanu Generalnu komandu da za ustoličenje emira obezbedi koliko poverenje rasutih vođa džihada, ali i pristanak mlađe generacije svetih ratnika, sklonije samostalnijem vođenju džihada, manje postupanju po uputstvima iz udaljenih planina, što najpre vredi za ćelije na Arabijskom poluostrvu, posebno u Jemenu, a uprkos disciplini, poznata je i gotovo tradicionalna surevnjivost egipatskih i saudijskih prvoboraca. Al Kaidu ne čine sasvim složna braća, mada pokornost emiru nije bila sporna.

Zavahiri je godinama bio zamenik, ali – po onome što se zna – nimalo podređeni saborac Osame bin Ladena. Po dosadašnjem ustrojstvu trebalo bi da preuzme i slepu poslušnost organizacije. Poznavaoci se, međutim, pitaju hoće li tako i biti.

Svakako da Ajman Zavahiri sledi istu ideologiju nepomirljivosti, ali – ne dvoumeći se – komentatori ističu da doktor nema Osaminu harizmu, koliko god da je inteligentniji i, kažu, „strateški dugoročnije razmišlja“. Istovremeno, niko ne spori njegovu već izgrađenu unutrašnju moć u piramidi terora. Ali, dodaje se, slab je govornik što nikako nije manje važno za skupinu koja stalno mora da se hrani „nabojima“ za žrtvovanje u borbi protiv „bezbožnika“.

Nagoveštaj delovanja novog emira je video poslanica, objavljena još pre imenovanja, da će pored stalnog nišana na „američkog satanu i saveznike“ držati na oku i arapske revolucionarne bune, koje neće biti potpune oslobađanjem od tirana, već moraju da se okončaju svekolikim islamskiim zakonodavstvom, „šarijom kao završnim dometom zemaljske pravde i demokratije“.

Posebnu ličnu osvetničku mržnju Zavahiri održava prema SAD pošto su mu oktobra 2001. ubijeni supruga i dvoje dece u američkom bombardovanju „obeležene teritorije“ Avganistana.

Vođa Al Kaide upozorava Vašington da se suočava sa „renesansom džihada“ i preti da će to biti u stilu „crnog utorka“, što je podsetnik na napade 11. septembra 2001. u Njujorku.

Potreba za povećanom militantnošću je lako objašnjiva, jer se Al Kaida kao „oslonac pravednika“ zaturila u lavirintu arapskog proleća, pa ju je pukovnik Gadafi čak stavljao među „istrebljene neprijatelje“.

Robert Gejts veruje, pred skori odlazak sa dužnosti ministra odbrane, da je „Al Kaida ozbiljno degradirana i da može da se okruni u niz regionalnih terorističkih grupa, otkad nema Osame bin Ladena.“ Novog lidera visoki zvaničnici u Vašingtonu, uz ogradu da je rano za potpuno pouzdan sud, opisuju kao „bledu imitaciju bin Ladena“, odmeravajući koliko može da održi koheziju pokreta.

Ipak, prognoza političara ne sme da zavara. Admiral Majk Mulen je jasan: Zavahiri je još pretnja i visoko je na listi za ulov. Potera ne slabi.

Dugo pre unapređenja emir je meta mnogih, još od hapšenja osamdesetih i trogodišnjeg zatvora u Egiptu, gde je kao jedva 14-godišnjak koji je voleo poeziju i mrzeo grube sportove iz „bolje kuće“ (otac lekar, deda veliki imam uglednog Al Azhara, hiljadugodišnjeg univerziteta muslimanske teologije), pristupio radikalnom islamu i odmah organizovao svoju prvu tajnu ćeliju za obaranje vlade u vlastitoj zemlji. Kao i Bin Laden pridružio se borbi protiv sovjetske okupacije u Avganistanu i kasnije se nije vratio u domovinu već se pridužio grupi posvećenih džihadista, osnivača Al Kaide, zakletih da se obračunaju sa „nevernicima i otpadnicima od prave vere širom sveta“. Davno je Ajman Zavahiri sročio svoje uverenje, kako citira londonski Gardijan: „Gonjenje Amerikanaca i Jevreja nije neostvariv cilj… Njihovo ubijanje nije nemoguće bilo metkom, nožem, bombom i gvozdenom šipkom.“

Ajmana Zavahirija, po izgledu, opisuju više kao neupadljivog upravitelja osnovne škole, nego kao velemajstora terorizma – beleži nedeljnik Tajm – ali i da je sa istomišljenicima umeo da „izoluje Osamu, kad bi ometao njegove zamisli“.

Ko je kome zapravo učitelj?