Oslobođenje od oslobodioca

Jednoglasnom odlukom Saveta bezbednosti upućen je Međunarodni krivični sud u Hagu da istraži i pokrene postupak zbog smrtonosnog nasilja nad građanima Libije. Ibrahim Debaši, zamenik delegata Libije u Ujedinjenim nacijama tvrdi da je vlast gušeći protest naroda, ubila dve hiljade nezadovoljnih građana.

Zvanični tripolijski govornik Musa Ibrahim, međutim, izjavljuje da „nema masakra u Libiji“, već da „imperijalističke sile pokušavaju da se domognu“ prevlasti, za šta su Moamer Gadafi i njegov sin Saif al Ismail već prethodno optužili Al kaidu i slične. Prethodna lekcija iz sudbine dvojice suseda, istočnog Hosnija Mubaraka i zapadnog Ben Ilija nije naučena.

Dušan Simeonović, arabista i iskusni diplomatski znalac, ranije ambasador Srbije u Libiji, koji je u dva mandata, za devet godina sigurno upoznao tu zemlju i njenog vođu, veoma razumljivim rečima je opisao pukovnikov poziv pristalicama da uništavaju protivnike, čak da se roditelji bez milosti obračunaju sa sopstvenom decom: „Gadafi me je podsetio na propalog glumca koji igra svoju poslednju predstavu pred praznom salom. Iza njega se videla zgrada uništena prilikom američkog bombardovanja 1986, a ispred njega zemlja koju on sam želi da spali, ukoliko ne ostane na vlasti.“

Stubovi moći – tačnije prinude – neprekidno se urušavaju. Brojne diplomate, više ministara, lokalni zvaničnici, delovi vojske, odrekli su se Gadafijeve vlasti, kao što se i čitava zemlja, pretežno izjašnjava da želi da se oslobodi svog svojevremenog oslobodioca. Nekad vojnički obučavan u domaćoj, potom i u britanskoj Kraljevskoj oficirskoj obrazovnoj ustanovi, a – po agencijskom podatku – i u grčkoj akademiji, pukovnik je sada nemoćan pred sopstvenim narodom, naoružan samo preostalom silom i pretnjama.

Moamer Gadafi i njegova i okolina sami sebe uveravaju da su im za večna vremena poverena spasilačka mesta. Kao kapetan je 1969, sa grupom mladih oficira oborio monarhiju i ubrzo zatim pokušavao da mesijanski nametne svoju Treću univerzalnu teoriju, kako londonski nedeljnik Ekonomist sažima – „neku vrstu beduinskog socijalizma, ponesenu uništenjem državne birokratije, oduzimanjem bogatstava i davanjem najviših ovlašćenja narodnim komitetima kao jedinoj formi vlasti“.

Prethodno je od 1951, posle četiri decenije italijanske kolonijalne okupacije, okončane ishodom Drugog svetskog rata, zemljom pastira koja još nije upoznala blagodati nafte upravljao kralj Idris Sanusi.

Gadafijeva formula se održavala jedno vreme, ne kratko, oslonjena na nade i blagodati petrolejskog bogatstva. Potom je morao i sam da se pomiri sa neuspehom, čak i u državi u kojoj su rezerve nafte najveće u Africi, a prilaže dva procenta svetske proizvodnje. Ni procenjene rezerve na 140 milijardi dolara nisu dovoljna podloga razumnoj politici. Neuverljivo, očito i neiskreno vođa je počeo da da neguje ulogu „mudrog čoveka Afrike“. Pošto je pročitan među Arapima, a na Zapadu olako, iz interesa, primljen kao pokajnik, koji je omogućio njegovom velikom biznisu posebno unosne poslove, kad je u gotovini isplatio grehe terorističkih postupaka, Moamer Gadafi je pokušao sa svojim novim likom.

Revnosni istraživači ranih pogleda, međutim, podsećaju da je recimo još 1975. na zboru sa studentima Gadafi objašnjavao kako je njegova ideologija „teoretski istinska demokratija, ali u stvarnosti čvrsta ruka u njenom ostvarivanju“, uz dodatak da samo silom može da bude uklonjen.

Doslednost, svakako, ne može da mu se ospori.

Kad napusti poslednje utočište, urušenoj Libiji biće potrebno dosta vremena, energije i umeća da se sabere, posle toliko godina bez zakona i institucija, u zemlji plemenske strukture, gde je vladala porodična manufaktura.

Lična medicinska negovateljica „Brata vođe“ (69), Ukrajinka Galina Holotinskaja (38), po agencijskim izveštajima „osoba od posebnog poverenja“, smatra da će „Gadafi sigurno trijumfovati i da će se ona vratiti na dužnost i u Tripoli“. Sam Moamaer Gadafi kaže u intervjuu Bi-Bi-Siju da ga „svi vole“.

Ne čini se da mnogi veruju u takvu poruku.