Otpadnici i vernici

Nije više pitanje nasilno širenje islamskog talasa, već oprobavanje u osvajanju prorokovog amaneta, koje neizbežno znači međusobni sukob radikalnih prvoboraca. Pritom se nasleđene granice u koje su posle Prvog svetskog rata smeštene arapske države Levanta i kojima se uglavnom povinuju (u slučaju Iraka britansko-francuskim Sajks-Pikoovim lenjirom) ne priznaju. Zamajac se odjednom pokreće, a to automatski podstiče i druge želje. Vođa autonomnog iračkog Kurdistana Masud Barzani najavljuje „sledećih meseci referendum o nezavisnosti“. „Sve što se nedavno dogodilo pokazuje da je pravo Kurdistana da stekne nezavisnost“, kaže Barzani. „Više nećemo kriti svoj cilj. Irak je praktično podeljen, pa treba li u toj tragičnoj situaciji da ostajemo u ovoj zemlji“. San, koji se sada čini bliže javi, je davnašnji; dosad Kurdi ostaju razdvojeni u granicama Iraka, Sirije, Turske i Irana.

Kalifat je samo jedan pokušaj putem prizivanja daleke prošlosti. Država čiji se lider smatra verskim i političkim naslednikom proroka Muhameda i stoga suverenom nad svim muslimanima, u Bagdadu je okončana još 1258, pobedom mongolskog Hulagu kana. Prvi kalifat je nastao 632. godine, posle prorokove smrti. Moćni kalifati, abasidski, omajadski i fatimidski protekli su u ranoj istoriji islama i u srednjem veku, pa i – poslednji u svetu – viševekovni osmanski, pošto je Kemal Ataturk 3. marta 1924. Tursku prethodno preobratio u laičku republiku, poveravajući vrhovnu moć Velikoj narodnoj skupštini. Skup u Kairu sazvan 1926. da u novijim vremenima razmatra obnovu kalifata bio je bezuspešan, pošto većina muslimanskih država nije ni učestvovala, a ništa kasnije nije ni pokušano da se „prazne“ odluke ostvare.

Irak se sada našao u vrtlogu, dugo nepoznatom i njemu i ostalom svetu. Moderni Islamski kalifat, uklanjanjem odrednice da se ograničava na Irak i Levant (bez obzira da li se reč učitavala na Damask ili šire područje) u imenu, baca revolucionarnu rukavicu Al Kaidi: pravoverna država bez graničnih prelaza.

Borbeni savez prethodno je raskinut u Siriji. „Ovi pokreti su sada u otvorenom ratu za prevlast u globalnom džihadu“, smatra Aaron Zelin u istraživanju za vašingtonski Institut za bliskoistočnu politiku i zaključuje: „Bagdadijev kalifat ima prednost, ali bitka nije završena.“ Raspaljuje se i njihov lov na pridobijanje različitih ćelija terora širom Bliskog istoka i u daljim područjima na kojima deluje islamski pokret. Većina ideologa svetog rata još je na strani Al Kaide. Smatraju da je Bagdadi samo „žedan vlasti“, a ne valjan prorokov sledbenik. Radikalnije opredeljeni za borbu bez milosti – naravno – naginju instant kalifatu, koji sem njegovih vođa niko ne priznaje. Za regrutovanje boraca i izdašnih darodavaca valjan mamac je brzopotezna dobit. Al Kaida je zato pred iskušenjem kakvo dosad nije poznavala. Čarls Lister iz Bruking centra u Dohi, smatrajući da je trenutak najznačajniji za islamske poklonike svetog rata od razaranja 11. septembra 2001. u Njujorku, ovako vidi nastale prilike: „Mlađe generacije među sledbenicima džihada više se okreću iznenadnom kalifatu, privučene brzim rezultatima, ostvarenim brutalnošću.“

Ako ima mesta predviđanju, vrlo verovatno suočićemo se sa situacijom u kojoj Al Kaida ostaje vezana za lokalne i postepene uspehe, a zamah islamske države na krilima brzih rezultata, preuzima cunami, koji je za par nedelja protutnjao kroz Irak. Nepopustljiviji tumači vide sunitski pokušaj kao svojevrstan amanet da se „ponovo stvori srednjevekovni kalifat, koji briše granice između Mediterana i Zaliva, ali i da se kazne šiitski muslimani kao jeretici koji zaslužuju smrt“. Generacije sunitskih pravovernika sanjale su o trenutku, kad će po rečima Abu Muhameda al Adnanija, biti „stresena prašina sa poniženja, a novi kalifa će se uzdići iz haosa, zbrke i očajanja Bliskog istoka“. Zastupnici Bagdadijevog kalifata tvrde da će se širiti od Alepa u Siriji do udaljene oblasti u istočnom Iraku, na čelu sa vođom za koga se od svih muslimana traži odanost, koji će „odbaciti demokratiju i sve ostalo đubre sa Zapada“. Bliskoistočne varnice nikad ne manjkaju.