Otvorene karte

Uručen zahtev generalnom sekretaru Ban Ki Munu za punopravan prijem kao 194. članice Ujedinjenih nacija već je u proceduri Komisije za birokratsku procenu, ali stvarno „biti ili ne biti“ dolazi vrlo brzo, kad se megdan prenese pred Savet bezbednosti, gde je gotovo siguran američki veto. Dalja diplomatska veština Palestinaca, izvesno, proveriće se pred Generalnom skupštinom gde je običnom većinom (više od 120 zemalja već priznaju Palestinu) lako moguće osvajanje države, ali svedeno na „posmatrača, nečlanicu, bez prava na glasanje, mada ravnopravnog učesnika“, umesto dosadašnjeg prisustva u nižem rangu, samo PLO kao predstavnika entiteta.

Za neupućene, i ova formula nije nepoznata u modernom Društvu naroda. Decenijama u takvom statusu je Vatikan, a dugo je bila i Švajcarska; obema međunarodno prihvatanje ni najmanje nije bilo tegobno, kakvo je u slučaju palestinske plovidbe između Scile i Haribde.

I solomonsko unapređenje Palestincima popravlja izglede pristupanja mnogim najbitnijim specijalizovanim svetskim organizacijama, nasušno dobrodošlim svakom narodu, pa i put do Međunarodnog suda pravde, gde bi – kad jednom dospeju u to članstvo – mogli i da tuže jevrejske državnike i pokrenu postupak protiv izraelske okupacije svoje teritorije, sada smatrane samo za „zaposednutu zemlju“, pošto se Jordan davno odrekao interesa za suverenitet nad Zapadnom obalom, kao i Egipat nad Gazom.

Posebno se u čitavom lavirintu uvećavaju iskušenja Amerike. Već izbledela pompezna obećanja predsednika Obame o pravednijem partnerstvu i razumevanju Arapa, vetom na pravedan palestinski podnesak Ujedinjenim nacijama, ne bi se u arapskom svetu samo povećala frustracija i ogorčenje, već bi Vašington dugoročnije skupo plaćao takav potez. „Sjedinjene Države teško će oštetiti svoj kredibilitet na Bliskom istoku identifikujući se isključivo sa sa stavom Izraela“, jednostavno opominje Filip Vilkoks, predsednik Fondacije za bliskoistočni mir, „što je štetno za nacionalne interese i strategiju SAD“.

Izraelsko gnevno odbacivanje palestinskog pohoda kao „koraka u prazno“ i jerusalimsko priznavanje samo međusobnih pregovora (bezuspešnih čitave dve decenije, a već godinu dana i potpuno prekinutih) očekivan je u maratonskom hodu po mukama do konačnog cilja, dva miru prilagođena suseda u Svetoj zemlji, koji uglavnom svi nekako prihvataju, ali ipak još dalekog koliko i dolazak Mesije.

Zanimljivo je uverenje Gideona Levija, koji u Haarecu nalazi da su „Palestinci novi Jevreji, a njihovi lideri zapanjujuće slični nekadašnjim cionističkim vođama“. Smatra, pored ostalog: „Njihov David ben Gurion – Jaser Arafat – nije dugo među njima, ali pogledajte, nije li Mahmud Abas kao Levi Eškol, Saeb Erakat, kao Aba Eban, jednako umereni i pragmatični, a grupa koja se sada uputila u Ujedinjene nacije podseća na Izraelce koji su su se istoj organizaciji obratili pre šezdeset četiri godine“.

Ukratko izuzeti akcenti iz teksta ukazuju: njihov slučaj je sada pravedan u očima sveta, koji je novembra 1947. razumeo da Jevreji (i Palestinci) zaslužuju državu, pa to smatra i septembra 2011. Neverovatno je kako Izraelci ne žele da vide sličnosti i podležu kampanji da je priznavanje palestinskih prava „pretnja i opasnost“.

Naravno, Levi vidi i mnoge različitosti, socijalne i istorijske, padove i domete, da bi na kraju zaključio: „Palestinci su krvarili šezdeset tri godine i platili sudbinsku grešku protivljenja njihovih lidera planu o podeli iz 1947; Izraelci ne moraju da snose skup ceh svoje tvrdoglavosti i iznenađujućeg protivljenja planu o podeli 2011. Pogledajte njih i pogledajte nas. Oni su ono što smo mi jednom bili.“

Jedan uvodnik najuglednijeg telavivskog lista ocenjuje da je istupanje premijera Benjamina Netanijahua jasan znak da Izraelci „još jednom idu slepo kroz tunel bez izlaska“, posle „gorke realnosti“ u rečima Mahmuda Abasa upućene sa govornice UN.

Kao njujorški odjek, poneseni oduševljenjem, Palestinci su prerano u Ramali gradom nosili stolicu obloženu plavom tkaninom, bojom Ujedinjenih nacija, ukrašenu amblemom svetske organizacije; jevrejski setleri na Zapadnoj obali u arapskom selu su iščupali četiri stotine stabala maslina; u Gazi, Hamasova uprava je zabranila prenos Abasovog govora i prisilno zatvorila restoran u kome je bio upaljen televizor. Mir nikako nije jednostavna smeša.