Ožiljci na Bosforu

Različiti pogledi i ponašanje prema Asadovoj Siriji i Islamskom kalifatu – ne samo kao trenutnom političkom barometru – potegli su pitanje koliko Ankara i Vašington zemlje još mogu da se smatraju „strateškim blizancima“, primećuju medijski analitičari, „pošto je savezništvo nastalo u drugačijoj eri, kad je tadašnja strepnja od sovjetskog ekspanzionizma muslimansku Tursku 1952. uvela pod NATO kišobran“. Zategnutost nije neočekivana; podsetimo da su SAD upotrebile embargo na oružje prema Turskoj, kad je 1974. iskrcala vojsku na Kipar, a 2003. Vašington je bio besan pošto je turski parlament odbio da dozvoli prolaz američkim trupama za invaziju na Irak.

„Dok je pod rukom Erdogana napredovala, Turska je istovremeno počela da biva podvrgnuta njegovom autoritarizmu i brendu islama, modelu suprotnom sekularizmu i pluralizmu“, tumači upućeni vašingtonski komentator. Istovremeno, profesor međunarodnih odnosa u Ankari Gokhan Bačik smatra da je „teško oteti se utisku da Turska i Amerike idu paralelnim kolosecima, koji se ne približavaju“. Raskorak je u ovom času oko stepenovanja prioriteta među neprijateljima: za Erdogana je prvi cilj i najvažnija meta Bašar Asad, za Vašington je to Kalifat, protiv koga se oslanja na Kurde, koji su pritom Turcima najveća domaća mora. Obračun sa sirijskim vlastodršcem Obama sada ostavlja za kasnije.

Davna izreka o razvrstavanju prijatelja i neprijatelja ovom prilikom nije na snazi. U tom manjku harmonije, dok su Amerikanci Kurdima kod Kobanija, na sirijskoj strani granice sa Turskom, iz aviona bacali oružje, predsednik Erdogan ih je razvrstao u kategoriju terorista, kako su ranije činile i SAD. Državni sekretar Džon Keri je, istina, pomoć spuštenu sa neba opisao kao „prolazni napor“, najpre pomoć iračkim Kurdima, a ne „turskim“. Turci pripadaju sunitskom delu muslimanskog sveta. Obično se navodi kako su „i predsednik Erdogan i premijer Davutoglu vođeni vizijom Bliskog istoka okupljenog oko turskog modela političkog islama kao moralnim imperativom, pa stoga imaju osećanje da su na pravoj strani istorije“.

Izveštači cene da – vladin pristup „dobro prolazi kod javnosti, koja pokazuje slab apetit za avanture u spoljnoj politici, u vreme ekonomskog usporavanja i prijema skoro dva miliona sirijskih izbeglica“. Ali istovremeno, kurdskom stanovništvu opasno „skače pritisak“ što Ankara istinski ne pomaže borbu protiv kalifatskog prodora. Ovo nezadovoljstvo (četrnaest od osamdeset miliona stanovnika) može veoma da ugrozi krhki proces pomirenja sa Radničkom partijom Kurdistana. Samo je delimično olakšanje propuštanje iračkih Kurda na raspaljeno bojište preko granice.

Umit Pamir, umirovljeni diplomatski veteran i iskusni turski ambasador (UN, NATO, Atina) pažljivo raspreda sve zamršeniji čvor: „Od politike nultih problema sa našim susedima, sada imamo probleme skoro sa svima. Insistiranje Ankare na promeni režima u Siriji nosi hladne odnose sa Iranom. Šiitsku vladu u Bagdadu veoma brine turski upliv u iračkom Kurdistanu, dok su Saudijska Arabija i ostale monarhije u Zalivu uznemirene turskom podrškom Muslimanskoj braći, kao dizajnu za region.“

Sinan Ulgen, istraživač evropskog Karnegi instituta, podseća na raniji status quo tradicionalni pristup Ankare u spoljnoj politici, koja s novim ponašanjem nosi gubitke. Nudi i primer: „Dok je 2008. glasovima 151 zemlja uplovila u Savet bezbednosti, ove godine – osvojila je samo šezdeset“

Smešu oštećenog uticaja Turske, što ostavlja na njenu sliku u regionu i smanjuje privlačnost preporučene demokratije, piše Volstrit džornal, čine obračun sa demonstrantima u istanbulskom Gezi parku, ponašanje u cenzurisanju interneta i Erdoganovo zalaganje za zaštitu saradnika u istragama zbog korupcije. Ovakav prilaz učvršćuje mišljenje profesora političkih nauka Abduhaleka Abdule sa Univerziteta UAE: „Turska je jedno vreme bila model, ali u vremenu posle Arapskog proleća potpuno se izgubila takva njena slika. Kako god bilo, Turska ostaje jedan od temeljnih stubova svake bliskoistočne obnove. Rane se zaceljuju, ožiljci na Bosforu ipak ostaju.