Palestinski barometar

Uvodnik telavivskog dnevnika Haarec istovremeno podučava jerusalimskog premijera, Likudovog „kralja“ Bibija i u ovom času njegovog plavo-belog „velikog vezira“ Ganca da bi svaka „odgovorna vlada skinula aneksiju sa dnevnog reda i to što pre, tim bolje“.

Ugledni list, čiji „pretplatnik“ vlada sigurno nije, priziva vremeplov, pre nego što se upusti u proročka predviđanja o budućnosti:

„U pedeset tri godine, koliko je prošlo od šestodnevnog junskog rata 1967. do danas, sve vlade su se uzdržavale od proglašenja izraelskog suvereniteta nad zauzetim teritorijama, sa izuzetkom aneksije istočnog Jerusalima (1980) i Golana (1981). Dosad je ovakva politika omogućavala Izraelu da tvrdi da je kontrola Zapadne obale (i Gaze) samo privremeno stanje, a da će konačna odluka biti doneta pregovorima. To, međutim, nije ometalo vlade, jednu za drugom, da ‘stvaraju činjenice’ na terenu, silom oružja i vojne uprave i (jevrejskih) naselja. Aneksija na Zapadnoj obali će zauvek izbrisati tvrdnju o o privremenosti i zatvoriti vrata mogućnosti za postizanje održivog, trajnog sporazuma i okončanje izraelsko-palestinskog sukoba. Suverenitet je predviđen da se primeni samo na Izraelce, koji žive u područjima kojima se sprema aneksija, a sudbina palestinskih stanovnika zavisiće od prohteva i ćefa tih (novoozakonjenih) stranih vladara. Eksproprijacija na ovim teritorijama, posebno u dolini reke Jordana sprečava svaku šansu za stvaranje saborne palestinske države, pretvarajući je u zbirku enklava sa nedovoljno zemlje za potrebe prirodnog rasta i prihvatanje izbeglih građana.“

Dok se čeka jul, kad od prvog dana u tom mesecu po koalicionom dogovoru Netanijahua i Ganca može da se „pokrene“ aneksija pažljivi posmatrači nalaze tragove „koji neće posebno promeniti konačni ishod“.

Podsticaj američkog predsednika Donalda Trampa prema ostvarenju njegove „pogodbe veka“, čije je osmišljavanje poverio zetu Džaredu Kušneru, ipak je u korona obruču, ali samo za nijansu popustio.

I premijer Benjamin Netanijahu kao da maglovito nagoveštava, bar za trenutak, nešto manji „apetit“ u kvadratnim kilometrima za nametanje izraelskog suvereniteta u dolini Jordana, ali u isti mah i ponavlja „aneksija će se dogoditi nezavisno od plana iz Bele kuće“.

Izraelski građani u ispitivanjima naklonosti javnog mnjenja „skoroj aneksiji“ pružaju polovičnu podršku, u nekim istraživanjima i manje od pedeset procenata, a čak samo 3,5 odsto u jednoj anketi kaže da im je to „među najprečim brigama“.

Takvo raspoloženje vlada, po agencijskim izveštajima, i u jednom delu Bibijevih sledbenika. Glas levice, recimo partije Merec nameru vlade naziva ratnim zločinom i „opakim udarcem demokratiji“.

Zboru – pod maskama i uz propisano antivirus rastojanje učesnika – u Tel Avivu je otud kao melem bila poruka američkog demokratskog senatora Bernija Sandersa da treba „zajedno ustati protiv autoritarnih vođa u ime budućnosti svakog Palestinca i svakog Izraelca“.

Kao svojevrstan barometar meri se uzdržanost „odbrambenih zvaničnika“, koja i pored komandne poslušnosti, bez velike galame dopire iz vojske i službi bezbednosti.

Pripremljenost za potrebne akcije prate i pominjanje da aneksija „pali varnicu protesta“ i jača ulogu Hamasa i drugih terorističkih organizacija na teritorijama, a predložena Trampova mapa vodi bezbrojnim zonama trvenja i sukoba među susedima.

Domaći komentatori ukazuju na izvesnost sukoba na Zapadnoj obali, koji će zahtevati dovođenje brojnih vojnih snaga, uključujući rezerviste čija je obuka obustavljena tokom zaraze.

Pominju: „Pre pet meseci armija je govorila da će 2020. biti godina sukoba sa poboljšanim oružjem Irana i Hezbole. Sada se vojska, u međuvremenu zaposlena u borbi protiv pandemije, suočava i sa smanjenjem budžeta zbog ekonomske krize, dok je čekaju „vrući“ dani na Zapadnoj obali.“

Reakcija Palestinaca na izraelsku pretnju – koju ocenjuju kao „zločinačko nasilje“ – bila je, razumljivo, poput bumeranga.

Autonomna uprava predsednika Mahmuda Abasa je uzvratila da će se „raspustiti“ i napustiti sporazume iz Osla (1993) i sve dogovore o razumevanju, koji služe kao putevi prema nikad ostvarenom trajnom mirovnom rešenju.

Saeb Erakat, najistaknutiji palestinski pregovarač sa Izraelcima, veoma je precizan: „Netanijahuova i Trampova igra želi da poništi sve sporazume, međunarodne zakone, rezolucije Saveta bezbednosti i da propiše rešenje za opstanak pod okupacijom, samo pod drugim imenom. Ako Izrael aneksijom prisvoji i jedan kvadratni metar Zapadne obale, preuzeće odgovornost za sve što se dešava između reke Jordana i Sredozemnog mora.“ Predsednik Abas je objasnio i šta to znači: „Takva vlast time kao okupaciona sila postaje obavezna i odgovorna svetu za posledice i za sudbinu stanovništva.“

Palestinski prvaci pripremaju i predlog rezolucije preventivne osude aneksije, koju bi trebalo da usvoji Generalna skupština UN, ma koliko da znaju da tako izvagano raspoloženje sveta (a sigurno je da bi dobilo veoma ubedljivu većinu) nije u stvarnosti obavezujuće, za razliku od „poslanica“ Saveta bezbednosti, koje se u praksi – vrlo često – ne sprovode.

Recimo, kad se radi o palestinskoj Rubijevoj kocki, još u novembru 1967. Savet je jednoglasno rezolucijom 242 pozvao Izrael na povlačenje sa okupiranih teritorija.

Pola veka kasnije, bliskoistočno stanje je i dalje „uobičajeno“, zaključuju ciničnije raspoloženi komentatori.