Pandorin pasoš

Novouvedeni mađarski praznik, uz gotovo istovremenu odluku o davanju pasoša svim Mađarima u bilo kojoj državi da žive, Dan nacionalnog jedinstva, ozakonjen u parlamentu, i već obeležen i bogosluženjem u katedrali svetog Stefana u Budimu, Slovačka – podizanjem političke uzbune – tumači kao zabrinjavajući nagoveštaj revanišizma, „oslobađanje duha iz boce“ posle devedeset godina.

Praznični dan je četvrti jun, datum kad je 1920. potpisan Trijanonski ugovor, kojim je u Versaju – posle austrougarskog poraza u Prvom svetskom ratu – Ugarska (Mađarska) pobedničkim crtanjem granica umanjena za dve trećine, predajom teritorija mirom potvrđenim državama, u kojima su se van domovine našla i gotovo tri miliona pripadnika njenog sopstvenog etničkog korpusa.

Do danas, mnogi Mađari ugovor, kojim je stvaranjem novih nezavisnih zemalja pre skoro jednog stoleća preuređena mapa srca Evrope, smatraju svojom „nacionalnom katastrofom i istorijskom tragedijom“, što je „nedopustivo da danas bude prepušteno istoriji“.

Uvođenje Dana nacionalnog jedinstva u Mađarskoj je došlo jedva koji mesec posle aprilskih izbora na kojima je trijumfovao Fides, desni centar, u koaliciji sa izrazito nacionalističkim Jobikom i samo nedelju dana pre opštih izbora u Slovačkoj.

Ma koliko oprečno primljena i tumačena na obema obalama Dunava, kao postizborna ili predizborna, odluka je izvesno politički zgoditak; jednima je dokaz ispunjenja patriotskih programskih obećanja, drugima dobrodošla karta za agitaciju u završnici kampanje.

U Slovačkoj, gde desetinu stanovništva čine Mađari, podignut je stepen gneva. Agencija AFP navodi da je premijer Robert Fico imenovao južnog suseda kao „bezbednosnu pretnju i ekstremističku zemlju koja izvozi zarazu i poseže za istorijskim revizionizmom“, nimalo prikriveno aludirajući i „na mađarske fašiste iz Drugog svetskog rata“. Vladu u Budimpešti nazvao je „egoističnom i arogantnom“.

Predsednik Ivan Gašparovič osudio je akte Mađarske kao „odluke, među najopasnijim donesenim od startne evropskih vlada od završetka Drugog svetskog rata“. Komentator lista Skotsmen tumači da je „ zakasnela naplata računa u delu Evrope, zaostalih iz Drugog svetskog rata, posledica zamrzavanja u periodu gvozdene pesnice Moskve nad Istokom, koja je privijala komunističko bratstvo na otvorene istorijske rane“.

Bratislava je već ubrzano promenila svoj zakon i saopštila da svako ko uzme mađarski pasoš, gubi slovačko državljanstvo, a zbog prikrivanja može da bude kažnjen i sa gotovo tri hiljade evra. Prethodno zaoštravanje je odluka da se zabranjuje korišćenje mađarskog jezika na javnim mestima i u ustanovama u gradovima i selima gde nacionalna manjina broji manje od dvadeset odsto lokalnog življa. Nepoštovanje košta do pet hiljada evra.

Sudar dve članice EU na osetljivom poprištu nespojiv je sa osnovnim načelima briselskog porodičnog kodeksa, konstatuju posmatrači sa strane, ističući „prednost modernijih formi političkog identiteta“. Znalac namera Zoltan Kišelji, koga u izveštaju iz Budimpešte citira Rojters, navodi kako „nova spoljnopolitička doktrina pokazuje da će Mađarska prevashodno cementirati nacionalne interese, pa i po cenu sukoba, dok će ono što imaju da kažu Vašington, Bratislava ili Brisel uvažavati samo do neophodne mere“.

Ne manje oštra od slovačke je i reakcija Češke, koja više od solidarnosti sa prethodnim zajedništvom, skreće pažnju na dublju zabrinutost. Predsednik republike Vaclav Klaus i premijer Jan Fišer u zajedničkoj izjavi saopštili su da „mađarski zakon o nacionalnom jedinstvu degradira Trijanonski ugovor, a koraci Budimpešte stvaraju teren za rast ekstremizma i pomaže obnovi rivalstva u Evropi“.

Najveći deo Mađara u rasejanju posle Trijanonskog ugovora našao se u Rumuniji, zatim Slovačkoj, tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i Ukrajini. Visok nivo saradnje današnje države Srbije i Mađarske još jednom su u martu potvrdili predsednici Boris Tadić i Laslo Šoljom na sastanku u novosadskom restoranu „Alaska barka“. Ne samo da zvaničnici u Beogradu nisu imali ništa protiv posete, već su je i podržali, rekao je Šoljom.

Po mišljenju predsednika Mađarske „revolucija 1848. imala je i svoje tragično nasleđe, jer njeno rukovodstvo nije umelo da odgovori na želje drugih nacija i manjina za samostalnošću“.

U istorijskim zapisima potvrda takvog priznanja je sastanak srpske delegacije sa Lajošem Košutom 9. aprila 1848. u Požunu. Advokatu Kostiću i poručniku Stratimiroviću je rečeno da „u Ugarskoj može da postoji samo jedan, mađarski politički narod“, nakon čega su pale teške reči. Košutova je rečenica da „samo mač može da rešava spor između Srba i Mađara“, ali je zabeleženo i da je posle propasti revolucije, Košutova supruga, posle njegovog bekstva u Tursku – obučena u austrijsku uniformu – dospela u Beograd, odakle joj je Ilija Garašanin omogućio da pod tuđim imenom ode u Niš i pređe granicu. Novinski članak Mihala Ramača prenosi Košutovo pismo zahvalnosti Garašaninu, objavljeno u Zastavi 1893: „Za mene je dragocena vera da je spasenje moje žene vašom pomoći zraka božanskog predskazanja za ono bratimljenje vašeg i mojeg naroda, koje su nesrećni nesporazumi u prošlosti, no ne sa srpske starne, u prošlosti tako gorko pomutili.“

Nije uvek Pandorina kutija jednako otvarana i zatvarana.