Papino hodočašće

Za Palestince – svih veroispovesti – pred simbolom duge okupacije, visokim zidom, kojim se Izrael ogradio od Zapadne obale (zauzete 1967), kao pred oltarom pokazao je najveću ovozemaljsku brigu za napaćeni narod i njegovu državu u nastajanju. Za Izraelce najznačajnije je bilo poklonjenje pred spomencima žrtvama terorizma (nastradalim od palestinskih ekstremista, isticali su domaći mediji) i holokausta.

Zanimljivo je ukazivanje palestinske analitičarke Diane Butu na, po njenom mišljenju, delikatnu razliku: „Izraelska svetišta, koja je posetio papa su spomenici na koje pred protokolu dolaze šefovi država. Zid za Palestince, koji je obišao poglavar Katoličke crkve je nešto sa čime svakodnevno živi palestinski narod.“ Hadžiluk pape novog doba bio je istovremena, diplomatski pažljivo odmerena podrška svim domaćinima, višestruka „popravka istorije“ – svetovne i duhovne. Jedan je komentator sažeo da je papa Franja „nepopustljivi misionar, i advokat dijaloga Jevreja, muslimana i hrišćana, koji su nervozno čekali propoved o razrešenja neukrotivog sukoba na Bliskom istoku, nikako ne samo da saslušaju teološke poslanice“.

Ambasador u Vatikanu Cion Evroni matematički je podsetio kako su „odnosi Svete stolice i jevrejske države u skorijim decenijama prešli dug put“: „Kad je 1964. dolazio papa Pavle Šesti, poseta je trajala samo jedanaest sati i gost nijednom nije izgovorio reč – Izrael.“ Ovog puta boravak Svetog oca je bio mnogo duži – trideset dva časa.

Zvaničnici u Jerusalimu i Tel Avivu su posebno zadovoljni da je prvi put jedan papa položio venac i odao poštu utemeljivaču političkog cinizma, bečkom novinaru Teodoru Herclu, koji je od kraja devetnaestog veka neumorno pozivao na stvaranje države Izrael. Zabeleženo je da se u tom lobiranju za „jevrejski nacionalni dom“, Hercl 1904. sreo sa sa papom Pijem X, ali je – umesto podrške – dobio odgovor da bi „jevrejska država bila anatema“. Dugo je trebalo da u dvadesetom veku Vatikan i Izrael, pošto je od 1948. postojala jevrejska država, uspostave pune i formalne odnose. To je obavljeno tek 1993.

Papa Franja je četvrti episkop Rima, koji je posetio Jerusalim. Prethodni hodočasnici su bili Pavle VI, Jovan Pavle II i 2009. Benedikt XVI. Razgovori pape i vaseljenskog patrijarha 2014. su istovremeno obeležili pola veka od sastanka prethodnih velikodostojnika od 1054. podeljenih crkava, zapadnog i istočnog hrišćanstva. Rimski Pavle VI i carigradski Atenagoras sastali su su se 1964. u Jerusalimu, izabranom mestu civilizacija. Istorijski korak je načeo proces ka okončanju skoro milenijumske međusobne isključivosti.

Vatikan je uoči putovanja nastojao da ovo hodočašće prikaže kao „čisto religiozno“, ali je – ipak – sve jednako proticalo uz političke naznake. Izraelcima je najviši diplomatski udarac nanelo papino vitlejemsko obraćanje „palestinskoj državi“, koja u Ujedinjenim nacijama ima status samo „države posmatrača bez članstva“. Franjin poziv je da dve strane udvojeno pokažu hrabrost u stvaranju mira. „Decenijama je Bliski istok poznat po tragičnim posledicama sukoba, koji je naneo mnoge, teško zalečive rane“, rekao je papa, zaključujući brižnom opomenom da je stanje „povećano neprihvatljivo“.

Pastirsko-diplomatski poziv predsednicima Mahmudu Abasu Šimonu Peresu da (po Haarecu već šestog juna) zajedno dođu u Rim na trojnu molitvu i neizbežno politički razgovor je apostolski pokušaj da se zamrli proces oživi. Nevolja je što je dužnost šefa jevrejske države ceremonijalna, bez drugih većih ovlašćenja, a u julu Peresu ističe i taj mandat. Odluke su u rukama premijera Benjamina Netanijahua. Eksperti ocenjuju da rimska trojna molitva ne može da zameni političke pregovore, ne donosi diplomatski proboj, ali – za utehu – umanjuje potpuno međusobno nepoverenje. Za Danijela Levija iz Saveta za spoljnu politiku možda doprinosi povoljnijem ponašanju u koaliciji centrista i desnice u izraelskoj vladi.

U Jerusalimu, u crkvi Svetog groba, gde državnici nisu imali uticaja, papa i vaseljenski patrijarh pratili su molitve, koje su se smenjivale na latinskom i grčkom jeziku, a zajedno, u glas su čitali Očenaš na neutralnom – italijanskom. Stigli su pred hram iz dva pravca, a izašli su i odvezli se u istom automobilu na zajednički ručak. Svakodnevica je drugačija, daleko od ekumenske slike.