Pariski rez

Nedeljnik Ekonomist nabraja neke zanimljive primere, koji običnom Francuzu sve više dižu pritisak: „Pre par meseci ministar za prekomorsku pomoć, odlazeći na službeni put do ostrva Martinik iznajmio je privatni avion (objasnio je da zbog drugih obaveza nije mogao da koristi redovan let), koji je poreske obveznika koštao 116.500 evra. Ni poslanici nemaju razloga da se žale. Godišnjim primanjima od 63.000 vera, nisu naročito dobro nagrađeni, ali uživaju obilne povlastice. Bez posebnog podnošenja računa, pripada im i 70.600 evra za troškove. Dobijaju i četrdeset povratnih avionskih karata do svojih biračkih jedinica, a imaju i stalne besplatne legitimacije za železnicu. Članovi Narodne skupštine ne moraju da napuste druge dužnosti na koje su izabrani, pa istovremeno mogu da ubiraju plate i penziona prava iz lokalnih i regionalnih kasa. Inače, državni službenici dobijaju prvu penziju u visini od 75 odsto plate u poslednjih šest meseci aktivne službu, dok zaposlenima u privatnom sektoru pripada pedeset odsto iz najboljih dvadeset pet godina rada. Revizori su pronašli da su u Ministarstvu unutrašnjih poslova osobama koje ne obavljaju nikakve dužnosti, među kojima su osam bivših ministara i dvojica ranijih premijera, na raspolaganju 32 šofera i 31 automobil.“

Trezveni analitičari smatraju da je poslednji, ili neizbežan, čas za napore da se skreše javno rasipanje i da se racionalizuje rad birokratije: „Vlada se budi pred političkim opasnostima s kojima se suočava.“ Kako da Francuzi prihvate žrtve, čak i najumerenije pomeranje granice za odlazak u penziju, ako njihovi lideri ne pokazuju znake sopstvenog odricanja“, pitanje lebdi i nad establišmentom. Premijer Fransoa Fijon traži od svojih ministara da daju primer. Preporuka je da „nekad mogu da putuju čak i vozom“. Predsednik vlade zahteva da u budžetu za 2011. kabineti smanje broj zaposlenih ili troškove za deset odsto.

U Ministarstvu obrazovanja sveže cveće zamenjeno je veštačkim.

Vrednija ušteda je, izvesno, da se dosadašnja flota od 75.000 automobila u vlasništvu vlade svede na razumniju meru, kao što i modeli moraju da budu manje luksuzni.

Bilo koja vlada da je upravljala zemljom, u poslednje tri decenije Francuska nije imala uravnotežen budžet, podsećaju pažljivi znalci prilika: „Godinama su građani – dok su sami uživali povlastice – manje-više tolerisali razmetanje svojih lidera. Ali što više vlada pribegava opštem zavrtanju slavina, počev od penzija, prećutni socijalni pakt može da bude doveden u pitanje. Trenutno predsednik Nikola Sarkozi nema neki obuhvatniji plan za nastalu kriznu situaciju, ali uskoro će mu biti potreban. Budžetski deficit od osam odsto za ovu godinu, bliži je grčkom nego nemačkom – 9,3 prema 5 odsto.“

Premijer Fijon saopštava da će vlada smanjiti javni deficit za ukupno 100 milijardi evra – 45 umanjenom javnom potrošnjom tokom sledeće tri godine, pomeranjem granice za penziju sa šezdesete na 62. ili 63. godinu života, zapušavanjem poreskih rupa i povećanom naplatom, obustavljanjem privremenih premija za bolje poslovanje privrede i drugim domaćinskim merama.

Nemačka kancelarka Angela Merkel je svom narodu takve – još „ljuće“ recepte – objasnila potrebom da su srče „švapska supa“, što u lokalnom žargonu znači da se kuva od ostataka onoga što se nađe u kući.

Pariska vlada nalazi da se, voljno li nevoljno, sve više približava novim porodičnim običajima ponašanja u EU, kako bi do 2013. javni deficit svela na strogo propisana tri odsto bruto nacionalnog dohotka. Fijonove namere, istina, moraju prvo da budu razmotrene u parlamentu, ali premijer je uveren da mora da se izađe iz „začaranog kruga“.

Kad se po galsko-mediteranskim navikama planira letnji odmor, najviše pritiska za preuzimanje hirurškog reza, izvesno, Pariz oseća od primera berlinskog budžetskog skalpela, hladnokrvno pedantnog postupka za obnovu rada i reda; lekcije briselskim rođacima, koju je – uostalom – većina uveliko prihvatila, kolikogod da su stroge, nekad i brutalne.

Fajnenšel tajms čak zapaža da je Francuska pred teškom dilemom: strateška alternativa je da ili prihvati ovakvu terapiju put ili rizikuje razlaz sa Nemačkom, što bi bilo okretanje leđa dvadesetpetogodišnjem monetarnom i fiskalnom približavanju. Posle više nedelja zategnutosti između dve zemlje, čije je savez vitalan za političku koheziju kontinenta, Sarkozi i Merkel su prikazali šou jedinstva – „spušta loptu“ izveštač Njujork tajmsa, opisujući odloženi, pa održani sastanak dvoje lidera.

Mesecima je pojam „odlučnost“ na megdanu sa svetskim finansijskim cunamijem bio tabu u francuskoj vladi, po uverenju strogih sudija. „Nije više“, priznaju sada i oni: Pariz je spreman na rezove, uprkos bolova.