Pile i bomba

Rohani, blizak ajatolahu Ali Akbaru Hašemiju Rafsandžaniju, predsedniku od 1989. do 1997, kome je uskraćeno da se opet kandiduje, jeste usamljeni zastupnik boljih odnosa sa „spoljnim svetom“, kome na sajtovima raste naklonost, ali u stvarne izglede teško da se može verovati.

Predsednički kandidat Ali Akbar Velajati, takođe, kaže „ne možemo da očekujemo sve, a da ništa ne damo“, a posebno Džalilu poručuje „želiš da napraviš tri koraka, a od druge strane čekaš stotinu“.

Londonski nedeljnik Ekonomist nalazi: „Posle prošlih predsedničkih izbora 2009, milioni ljudi su izašli na ulice uvereni da je proglašenje Mahmuda Ahmadinežada za pobednika – prevara. Posle četiri godine Islamska Republika još se nije potpuno oporavila od pretrpljenog političkog infarkta. Bitku za iransku budućnost su dobili nosioci čvrste ruke lojalni vrhovnom vođi ajatolahu Ali Hamneju. Reformisti su gurnuti sa puta: tvrdoglavi izabranik reformista Mir Hosein Musavi, koji je tvrdio da je pobedio, ostaje u kućnom zatvoru, kao i drugi kandidat Mehdi Karubi. Politika u granicama islamske države ostaje na snazi. Reformisti sada procenjuju kako da se opreme za predsedničku rundu 14. juna.“

Izbori u petak sigurno ne vode promeni, pre svega nuklearne politike kojom se neguje mobiliše nacija, dok međunarodne sankcije iscrpljuju i narod i državu. Ekonomija je ipak obeležila kampanju.

Cena većine osnovnih proizvoda za godinu dana je udvostručena ili čak utrostručena, dok je – prema najnovijem izveštaju Međunarodne komisije za atomsku energiju – u punom pogonu sedamnaest centrifuga za obogaćivanje uranijuma. Agencija Rojters navodi iskrenost jednog predsedničkog kandidata: „Naša zemlja je jedna od najmoćnijih u regionu i njene rakete mogu da prelete hiljade kilometara, ali nama nedostaje pileće meso.“

U svođenje unutrašnjih računa, krivica se za loše vođenje ekonomije i vlade (vožnja „polovnog automobila“) sa svih strana svaljuje na Ahmadinežada. Ajatolasi su nedodirljivi.

Međunarodne sankcije Iranu, pre svega pogađajući naftnu industriju i bankarski sektor, prepolovile su petrolejske prihode u 2012. Sveli su ih na 50-60 milijardi dolara, što je lančano povećalo nezaposlenost (od 12 do 20 odsto, dvaput više među mladima), inflaciju, uz obaranje vrednosti nacionalne valute. Visoke cene izvezene nafte i gasa sa desetak milijardi dolara usporavaju još brže siromašenje. Iran se sada okrenuto i trampi, umesto prodaje za novac. Tako menja robu sa velikim kupcima – Kinom i Indijom, koji po Rafsandžaniju -“ koristeći priliku plaćaju ispod prave cene“.

Agencije beleže da se dolar na teheranskom bazaru prodaje tri puta skuplje od zvaničnog kursa.

Da je nuklearni program dosad koštao Teheran „preko sto milijardi dolara mereno u izgubljenim prihodima od nafte i uskraćenim stranim investicijama“, zaključuje se u Karnegijevom institutu za međunarodni mir.

Rojtersov biznis servis otkriva još jedno iransko ekonomsko iskušenje, obol regionalnim interesima i usađenoj političkoj strategiji. „Pomaganje Bašara Asada je ideološka obaveza Irana, bez obzira na sopstvene domaće potrebe“, navodi ekonomista Mehrdad Emadi. Nema sasvim pouzdanih podataka, ali se smatra da se „ekonomska i finansijska pomoć Teherana Siriji meri milijardama dolara“.

Računica bi mogla da se izvede poređenjem: koliko Katar ulaže protiv Asada, toliko bar Iran daje režimu u Damasku, mišljenje je analitičara Međunarodnog instituta za strateške studije. Dodaju da Islamska Republika nudi prijatelju u nevolji i kredit od četiri milijarde dolara kako bi „olakšao pritisak međunarodnih sankcija“.

Said Džalil, podrškom ultrakonzervativnog klera – po mnogima – predviđen za pobednika, nagoveštava svoj pristup iranskom isceljenju. U televizijskom intervjuu poručuje kako Teheran treba da „prekine zavisnost od petrolejskih prihoda i da razvije ekonomiju otpora i da tako pobedi sve zavere protiv Irana.“

Jasniji je kad preciznije navodi svoju viziju i željene ciljeve Irana i njegovih saveznika: „To su iskorenjivanje kapitalizma, cionizma i komunizma i unapređenje čistog islama u svetu.“ Doktor političkih nauka Said Džalil akademsku titulu je stekao odbranom disertacije „Spoljna politika proroka Muhameda“.